Немања Ђорђевић: Слике са којих цури несрећа

СЛИКАРСТВО доживљавам као део свог живота. Оно ми није професија. Ја у Паризу радим, живим и борим се са својом уметношћу. Мој приоритет сада је та борба. А какав ће бити исход и шта ће ми живот уручити као испоставу, то стварно не знам...

Овако размишља наш млади уметник Немања Мате Ђорђевић после две значајне награде у европској уметничкој престоници (признања Академије лепих уметности из фондова "Ру ет Тронш" и "Пјер Давид Вел" Француске академије наука и уметности). Његово сликарство драматичних мотива, апокалиптичних визија, безумља и изопачености, почетком ове недеље нашло се и пред публиком у Новом Саду. На изложби у тамошњем Културном центру, представљено је десетак дела, од уљаних слика, преко радова на картону до цртежа, насталих у протекле две-три године.

- Овај прилично збијени материјал је нека врста моје личне карте - каже за "Новости" Немања Мате Ђорђевић. - Изложба је насловљена "Болница Фредерикс", по болници у којој је умро Кјеркегор. Посветио сам је последњим данима његовог живота, књигама које је ту писао под псеудонимом. Овај први антифилозоф великан умро је бедан као пас. Та болница је место које је дубоко урезано у његов живот, а ја сам је повезао са несрећом која се као тема појављује у мом раду.

На питање зашто са његових слика "цури несрећа" и како се определио да живот посматра из те визуре, уметник каже:

- Сви живимо са чињеницом да биолошки пропадамо. Уз то, није тешко увидети да живимо у свету који перманентно мутира. Пластичност несреће која се дешава око нас много говори о нашем времену. Мене кроз дело највише интересује да свој унутрашњи ентеријер, претворим у екстеријер и на тај начин дешифрујем себе са одређеном тежином, која може да се изрази и у најобичнијим и у најкомплексинијим стварима.

Освојивши прву награду на конкурсу за цртеж Фонда "Владимир Величковић" и Галерије "Хаос", само годину дана по дипломирању на ФЛУ, Ђорђевић је више пута боравио у Паризу, а у Граду светлости трајно се настанио пре годину и по дана. Правећи поређење између овдашње и тамошње ликовне сцене, каже:

- Генерално се у уметности десио велики замор. Проблеми су свуда исти, само што тамо постоји већа могућност да се неке ствари реализују, ако уметници за живота дођу у ситуацију да то остваре. Тренутно је дилетантизам свеопште присутан. Време, ипак, раздвоји добро од лошег.

Заједничко за обе ликовне сцене, по његовом мишљењу, је и то да сви уметници морају да се боре за себе и свој рад:

- Уметност је једна велика лична авантура. И то је чињеница која је свуда непромењива - закључује наш саговорник.

КИЧ И У ЛЕПОТИ

- Нисам имао циљани концепт да се бавим човеком и његовим ниским поривима - објашњава уметник. - Питање је да ли сам ја изабрао тај круг тема, или је то изабрало мене. Што сам старији све више верујем да оно како се аутор изражава, бира њега, да то није обратно. Многе ствари често у себи садрже своју супротност. Рецимо лепота може у себи да има кича и смрти више од нечег што је појавно страшно. Тешко је бавити се темама које у себи садрже екстреме, а да се не склизне у патетику.