Дела тескобе и лирике

ДЕЛА једног од наших најзначајнијих савремених уметника Ђорђија Црнчевића, две године после његове смрти поново су пред Београђанима, у галеријском простору Куће легата. На ретроспективи "Токови уметничког надахнућа", коју је у част овог вајара приредио Музеј савремене уметности, представљена су 102 дела и то скулптуре, слике, цртежи и графике, настале током готово пет деценија његовог стваралаштва.

- У великој разноврсности уметничког израза у целокупном Црнчевићевом опусу издвајају се одређени "токови" - постојани, непрекинути и врло дубоко утемељени и присутни у његовом несумњиво слободном, отвореном и неспутаном уметничком изражавању - каже Рајка Бошковић, кустос скулпторске збирке МСУ и аутор ове поставке. - Најупечатљивији "ток", у коме преовладава израз стања тескобе, непронађености и безизлаза, и у дословном, просторном, и у преносном, симболичком смислу, присутан је још од раних графика до последњих скулптура. Паралелно с тим, присутан је и сасвим супротан "ток" лирског и поетичног духа, у низу скулптура на којима је на изузетан начин остварено уобличавање узвишености песничког надахнућа.

Од 1967. па до смрти, Црнчевић (Дупило, 1941- Београд, 2013) се уз вајарство, бавио и графиком и сликарством. Радове је представио на више од 20 самосталних изложби у земљи и иностранству, а данас се његова дела, уз МСУ чувају и у збиркама Академије ликовних уметности , Цептер музеја , Народног музеја са Цетиња, Нове галерије у Грацу...Његове скулптуре у слободном простору налазе се од Београда, до Даниловграда, Порторожа и румунског Каран Себеса.

- Препуштајући се веома разноврсним, и на први поглед скоро неповезаним идејама у свом уметничком стварању, Црнчевић прелази "пут" од идеје немог ужаса и израза тескобе, до идеје немог пркоса и тихог отпора, од стања ужаснутости до стања духовног спокоја и непоколебљиве вере у снагу и преобразитељску моћ духовног живота, не само појединца већ и целог друштва - објашњава Бошковићева.

СОЛЖЕЊИЦИН

ПОРТРЕТ Александра Солжењицина представља, сматра Рајка Бошковић, сасвим издвојен "ток" у Црнчевићевом стваралаштву.

Сам уметник тврдио је да је настао "као реакција на муку и спутавање - на неслободу", али и као подсећање на Солжењицина који је критиковао подједнако бездушност совјетског режима и испразност америчког материјализма.