Јелена Ђокић: Увек се може бити човек

У ФИЛМСКОЈ и позоришној години која је за нама један од значајних трагова "поред пута" свакако је оставила глумица Јелена Ђокић - пре неколико вечери за улогу Еме у мелодрами "Смрдљива бајка" Мирослава Момчиловића, премијерна публика у Сава центру испратила је овацијама. Остварењем у кратком, дебитантском филму "Док су они летели на Месец" Борише Симовића, који је покупио награде на великим светским фестивалима и показао се као најуспешнија српска продукција у 2015, скренула је пажњу иностраних критичара. Ту су и бројне овогодишње награде за улогу у представи "Казимир и Каролина" њене матичне куће, Атељеа 212 (Стеријина, "Вељко Маричић" на фестивалу у Ријеци, "Ардалион" на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу...). Недавно, Јелена Ђокић бриљирала је и у лику Бланш Дибоа у представи "Трамвај звани жеља", која је премијерно изведена у Звездара театру.

Како каже, за "Новости", највеће узбуђење за њу ипак је филм "Смрдљива бајка", који је управо стигао на репертоар наших биоскопа.

- Лик Еме је феноменални изазов какав глумица у српском филму не добија често. Губитница одбачена од свих, која живи у канализационој шахти, а алкохол јој је једини пријатељ и саучесник у животу док не сретне своју љубав, бескућника Мому, такав је лик који, кад га прихватиш, просто кажеш себи "гризи метак бејбе". Не размишљаш ни о чему другом, осим што се трудиш да будеш најбољи што можеш. Преломила сам у старту да ће то бити амбијент депонија, сметлишта, шахта, напуштене, прљаве уништене фабрике, и све остало што се види у филму. Одлуком да будем део те приче прогутала сам све то што носи улога Еме. Посебно место у свему томе припада мом партнеру Жарку Лаушевићу, који игра Мому.

* Како сте доживели сарадњу с Лаушевићем, глумцем који је многим својим улогама обележио југословенски и српски филм?

- Било је врло пријатно радити с њим, раније га нисам познавала, а ја се увек препустим када неко нови долази у мој живот, и дозволим му да се представи какав је сада. Не занима ме какав је био и какав ће бити, нити шта о њему мисле друге колеге. Жарко и ја смо једно другом "ушли" под кожу још на самом почетку рада, а припреме су дуго трајале, пробали смо сваки делић сценарија, и кроз тај рад смо се међусобно упознавали. У филму су тешке сцене, прљавштина, сметлиште, контејнери, купање са Жарком у хладној фонтани... Али, ништа од тога нисам осећала због те превелике количине адреналина који ме је "спуцао" кад смо у априлу почели снимање. Нисам ни спавала од узбуђења, само сам се плашила да се не разболим и да не могу да завршим посао како треба. Жарко је био моја подршка и диван партнер, и много ми је помогао да Ема и Мома буду овакви какви се виде и филму.

* Филм носи и горчину, и тежину, и метафору на друштво данас које је сурово према губитницима. Али, усред тог смрада живота дешава се љубав чистија и искренија од многих које видимо око нас. Да ли је то ипак само бајка?

- Поред тог драмског жанра којим је филм негде уоквирен, мени је водиља за стварања мог лика, али и Жарковог, било управо то буђење човека у човеку, и мислим да је "Смрдљива бајка" прича о људскости. Моменат када они који су одустали од себе и од свог живота почињу да осећају емпатију и бригу за другог човека, и постају људи. Ако се то десило с ликовима попут ова "два пацова" које видимо с почетка филма, мислим да је такво очовечење могуће да се пробуди у сваком од нас. То је, по мени, и та племенита водиља филма "Смрдљива бајка".

* Да ли вас је Ема, којој је алкохол једина "анестезија" на бол због губитка детета можда и лично негде "ударила" у срце?

- Поред тога што ми је просто глумачки било занимљиво како се у некоме до те мере може поништити свака воља, и сваки осећај за живот, оно што ме је "пробудило" док сам читала сценарио и за шта сам се ухватила јесте како једна таква "љуштура" постаје човек, и постаје жена. То су просто неке топлине које мене увек привлаче. У некоме ко уопште не живи, као што је то случај са Емом, откривамо нешто чудесно. Ема је млада жена, она није дигла руку на себе, само је дигла руку од себе, живот јој се своди на то што чека да он прође, а у њој се ипак скрива толико доброте.

* Шта вам је и лично донело искуство са овим филмом - да ли можда другачије гледате на бескућнике?

- Пешак сам, у сва позоришта кад одлазим на представе или на пробе идем тако што шетам, па сам и врло свесна народа који је на улицама. А то није народ који се гледа по кафићима, ресторанима и било којим установама. Оно што могу да приметим, нажалост, јесте све више не само бескућника, него и неког нашег старог грађанства које је потпуно погубљено и остављено. Мислим да је данас овде најтеже бити део старе популације. То су неки људи потпуно препуштени самима себи, и ако се нечега бојим, бојим се - бити стара у Србији.

* Ту је и кратки филм "Док су они летели на Месец". То је такође љубавна прича, и такође се дешава у амбијенту који одсликава једно наше друштвено и политичко време.

- И то је врло необичан сценарио, и занимљиво је да сам се први пут нашла у тој краткој форми, а десило се да филм има тако богат живот на светским фестивалима. Бориша Симовић био је врло искрен као редитељ у тој причи, а понудио ми је улогу неке фаталне, вамп жене, иако се никада до сада нисам проналазила у таквом лику. Све је тако некако било померено - радња филма догађа се када је "Аполо 11" слетео на Месец. И док сви прате ТВ пренос, једна жена и један човек, за разлику од остатка човечанства, обузети су својим сусретом и међусобним зближавањем. Они се познају из предузећа у коме раде, али због предрасуда никада раније нису разговарали - обоје су чули да је онај други доушник, односно потказивач за државну службу. Ипак, током тог једног дана они су поверовали једно другом, просто су скинули маске и погледали се у очи. Били су оно што јесу, а не оно што други причају о њима.

* Добили сте значајна филмска и позоришна признања. Имате ли осећај да сте можда остварили своју професионалну бајку?

- Мислим да је мој посао бајка - глума ми пружа илузорну слободу каква постоји само у бајковитим причама. То јесу неку уговорени оквири у којима стварам и дејствујем, али то су оквири који мене и разболевају и лече у исто време. Зато сам и најјефтинија глумица, јер свој посао много волим.

ПИСМО ИСПОД ВРАТА

* ОВО је једна од ваших најуспешнијих позоришних сезона. Јесте ли се надали толиким наградама за улогу у представи "Казимир и Каролина"?

Сада све изгледа чаробно, зато што је цела прича око те представе почела толико непретенциозно, као неко "писмо испод врата". Једино је редитељка Снежане Тришић, која је тако паметна и даровита, врло јасно знала шта хоће да направи са том представом, и са таквом глумачком поделом. Она је била вољна да улети у све, зато се и изнедрио један такав "мали бисер", који се видео одмах на премијери. Неки су чак били и изненађени што им се "Казимир и Каролина" допадају, а онда су следили фестивали, што код нас, што у региону, и са сваког смо долазили с неким наградама. Понекад ми се чини да ни нама који је играмо није баш сасвим јасно шта је то тако посебно у тој представи, осим што се пре свега види велика воља и жеља глумаца који изгарају на сцени.

ХЕРПЕС И ЧМИЧАК У ОКУ

* ИГРАЈУЋИ Ему остварили сте снажну и аутентичну трансформацију, која се такође не виђа баш често на филму.

- Ништа ми није било тешко да урадим, била сам спремна да чак будем још драстичнија у трансформацији - хтела сам потпуно да ошишам косу, али ми Момчиловић и Жарко то нису допустили. Имали смо феноменалне шминкерке из Бугарске, које су неким ситним детаљима, попут херпеса или чмичка на оку испеле да још више допринесу уништавању моје спољашности. Врло је занимљиво у једном костиму, и са једним константним изгледом, направити толико велику промену Еме од почетка филма до краја, и да то буде документаристички приступ, уверљив у смислу да то јесте могуће, иако је бајка - да једна жена која је одустала од себе, на крају прихвати себе не само као нечију љубав, него да чак преузме и одговорност да буде нечија мајка. Мислим да се са тако тешким задатком на филмском платну нисам сусрела, поготову ако у целом филму имам свега пет реченица.