Гиљермо Мартинес: Књижевност је изгубила снагу

ВЕЛИКИ је изазов бити писац у Аргентини, земљи Борхеса, Кортасара... Они свакој новој генерацији служе као путоказ, светионик - каже у разговору за “Новости” Гиљермо Мартинес, један од најпревођенијих и најцењенијих аргентинских писаца, који је допутовао у прву посету Србији.

Мартинес је први лауреат нове награде за причу “Гарсија Маркес”. Дела су му преведена на више од 40 језика, а код нас су објављене четири књиге, међу којима и “Неприметни злочини”. По њој је шпански редитељ Алекс де ла Иглесија снимио филм “Оксфордски злочини”. Иако је први пут у Србији, Мартинес има “везе” са нашом земљом, јер је на шпански превео дело српског математичара и књижевника Владимира Тасића:

- Познајемо се годинама, сарађивали смо на Оксфорду и добри смо пријатељи. Посећивао сам га и у Канади, где живи.

Један сте од ретких писаца који има докторат из математике?

- Не разликујем се од других писаца који су завршили психологију, права, социологију, можда је моје образовање само мало “драматичније”. Математичке алузије се појављују у малом делу мог књижевног опуса и не бих волео да ме по томе препознају.

И у вашим књигама има елемената чудесног, надреалног и мистериозног. Да ли је такво виђење света део латиноамеричког “фолклора”?

- Претпостављам да је то питање књижевне традиције. Волим да гледам у прошлост, јер се одатле најбоље види и разуме наша будућност. То је књижевна игра у којој се комбинује оно што је било, са нечим новим и оригиналним. Људска машта је безгранична.

Заједничка нит ваших дела су и снажни женски ликови?

- Жене су ми важне и у животу и у литератури. За мене су оне симбол нежности, лепоте, еротичности, а у исто време и снаге, одлучности и храбрости.

Латинска Америка је кроз историју била највећи “расадник” приповедача. Да ли су приче поново “у моди”?

- Овај књижевни род је дуго времена био запостављен у издаваштву. У међувремену је отворено неколико часописа специјализованих за ову врсту књижевности, Алис Манро добила је за приче “Нобела”, а установљена је и велика награда која носи Маркесово име. То помаже да сваке године “засија” неки други писац, да добије простор у медијима и скрене пажњу на ову врсту приповедања.

У чему је предност приче над романом?

- Латиноамерички писци у последње време све чешће пишу новеле, које су и мени драже, јер узимају оно најбоље из оба света. Имају целовитост, сажетост, атмосферу и набој карактеристичан за приче, а с друге стране, омогућавају писцу да, као у роману, развије ликове и радњу.

Латиноамерички “бум” променио је светску књижевност, али и начин мишљења. Може ли књижевност данас нешто да промени?

• Не верујем много у такву могућност. Чини ми се да књига на читаоце утиче појединачно, укуси су толико различити да је тешко замислити да једно дело у исто време изазове бурну реакцију стотину људи, а камоли неку бројнију скупину. Такву “снагу” данас, уверен сам, има само телевизија. Она може да произведе тај тренутни, масовни ефекат. Књига изазива реакцију и може да промени само оног ко је држи у рукама.

НАЈВАЖНИЈИ ЈЕ КРАЈ

КАДА пишете крими-романе, да ли почињете од расплета?

- Увек почињем од краја. Он је као светло на крају тунела према коме се пробијам. Мада, неколико пута ми се десило да почетни, замишљени расплет не одговара току романа и онда га променим. Мислим да је немогуће писати, ако немаш циљ пред собом. Као што каже стара изрека: “Ономе ко не зна где иде, ниједан ветар није добар”.