Ко плаћа незнање и неукус?

ЛАВИНУ незадовољства и огорчености наших уметника из Париза изазвало је недавно отварање изложбе Драгане Пајовић и Т. Р. (16) у Културно-информативном центру Србије. Разљутило их је што су, мимо конкурса које спроводи наше министарство културе (на челу комисије је професор Мрђан Бајић) могућност да своја дела излажу у елитном простору преко пута чувеног Бобура, добиле "личност без икаквог ликовног образовања" (Пајовић) и шеснаестогодишња девојка из Краљева, која студира ванредно Сликарску академију на Интернационалном универзитету у Новом Пазару (Т. Р.).

Термин у галерији, добиле су захваљујући Славици Петровић, директорки КиЦ Србије, чиме је, како тврде састављачи отвореног писма српских уметника из Париза, "превршена свака мера неукуса и културне катастрофе":

- Сувишно је подсећати шта значи имати Културни центар на таквом месту, у граду као што је Париз. Уместо да се у њему врши истинска промоција српске културе, њене духовности и савремених достигнућа, њима се на овакав начин наноси љага и неизбрисива срамота - наводе уметници који се, ипак, нису потписали, јер верују да "у супротном не би никада имали изложбу у КиЦ Србије у Паризу".

Да пракса одсуства критеријума, транспарентности и концепта у раду ове институције постоји од када је директорка Петровић на њеном челу, наша париска дијаспора упозорава већ дуже време. И поред тога што је Министарство културе и информисања, у међувремену, увело годишњи конкурс на који директорка КиЦ нема утицај, поред ове последње изложбе која је прелила чашу, под кровом српске културе у Паризу, одржавали су се програми чија вредност је довођена у питање. Директорка Петровић је протежирала, по мишљењу наших стваралаца, просечне, неостварене и анонимне уметнике.

Слике Драгане Пајовић и Т. Р., које су на мала врата ушле у КиЦ Србије, постављене су уз поставку отворену крајем октобра "Албум сећања на наше славне претке из Првог светског рата" Савеза потомака ратника Србије. Укупан утисак ове две паралелне изложбе изазвао је жуч и мучнину и код професора Мрђана Бајића, који се управо вратио из главног града Француске:

- Видео сам ту изложбу која још траје у Српском културном центру, усред Париза преко пута Бобура, која је као целина заиста необјашњива, срамота и дилентатизам - изричит је Бајић. - Аматерски радови помешани са аматерски постављеним материјалом из Првог светског рата. Какво незнање и неукус. Није проблем у девојчици која воли да слика, већ у онима које ова држава плаћа да својим умећем на најбољи начин репрезентују и показују културу која долази из Србије. Проблем је у њиховој скупо плаћеној идеолошкој коректности, а професионалној некомпетенцији.

Проблем је, сматра саговорник, у институцијама које о великој епопеји Првог светског рата умеју да направе само претрпану, аљкаву поставку достојну неког локалног дома културе тамо негде шездесетих:

- Волео бих да можемо да питамо амбасадора у Француској Рајка Ристића и министра спољних послова Ивицу Дачића којим су то компетенцијама садашње директорке КиЦ били вођени када су јој поверили тако одговоран задатак вођења најважнијег и најрепрезентативнијег културног центра у иностранству које има Република Србија. Хајде баш да сазнамо те референце - закључује Бајић.


ВЕЛИЧКОВИЋ: СПАСАВАЈМО АКО СЕ ЈОШ НЕШТО MOЖЕ СПАСТИ!

НА анонимно писмо наших париских сликара и дешавања у Културном центру Србије у Паризу реаговао је и наш познати сликар, српски и француски академик Владимир Величковић, који је такође незадовољан радом ове институције.

- Информације које стижу о активностима Културног центра Србије у Паризу су више него забрињавајуће. Додељивање простора за излагање аматерима, уз кафанску музику, достојну друмске механе, са певањем, и то не са било каквим певањем, апсолутно је штетно и недостојно угледа центра. То што се дешава брука је и срамота, када знамо да је тај наш центар једина институција те врсте у свету. Спасавајмо га, ако се још нешто да спасити - поручио је Величковић за наш лист.