Бивша земља у слици и речи

ВИШЕ од годину и по је уметница Нина Буњевац, са оловком у руци попут каквог приручног скалпела, сама на себи изводила операцију на отвореном срцу, слажући од стрип-табли романа "Отаџбина" слагалицу - слику Петра Буњевца, политичког емигранта, српског терористе у Канади, и пре и после свега, свог оца. Посложила је, истовремено, ширу слику у деликатној равнотежи безбројних делића и многозначних састојака, који и у периодима између "правих", великих ратова гутају појединце очас посла - али зато деценијама лагано изједају њихове најближе.

Истовремено, она је и анализирала, и разлагала, и реконструисала, и деконструисала. Како дете окружено страхом и насиљем израста у незадовољника, изгнаника, човека поседнутог демонима освете. Када освета, у име такозваних виших циљева, прераста у тероризам.

Реконструисала је уметница, и сама разапета између идентитета девојчице одрасле у ушушканој свакодневици социјалистичке Југославије под окриљем снажне баке партизанке, емигранткиње, и признате уметнице у Канади у којој је већ провела више од половине живота, и породичну причу и послератну историју региона, истраживала корене сукоба на овим просторима...

Најзад, она је и демонтирала - како је записао Миљенко Јерговић - и на најситније делиће раставила "паклени строј" који је њен отац саставио пре четрдесетак година и који је наставио да откуцава и након његове смрти.

- Прича о мом оцу Петру, који је као политички емигрант нападао југословенска представништва са намером да дестабилизује Титов режим, јесте моја сурова и интимна исповест са поруком да је тај екстремизам највише повредио нашу породицу - каже ауторка "Отаџбине". - Гледала сам да будем потпуно политички и емотивно неутрална као наратор. Прича је тешка. Хтела сам да објасним како погрешне идеологије и деструктивна политика утичу на фамилије тих људи.

Тако је макар на личној равни остварила мирење са духовима прошлости, досегнувши га управо немирењем са лажима, непристајањем на прећуткивање. Тачку на једну велику причу ставила је бескомпромисним приповедањем, исписавши и исцртавши приповест о одрастању "у процепу између наслеђа српског национализма оца и социјализма у којем су је одгојиле мајка и бака".

"Све важне приче су аутобиографске, чак и кад су наизглед измишљене, што ова није", навео је Теофил Панчић у поговору српском издању, додајући да "ништа није тако фантастично, узбудљиво и авантуристичко као стварност која нас непосредно окружује, ми и наши ближњи, дуго скриване приче и тајне које почињу да куљају из наших личних и породичних Пандориних кутија, све док не преплаве свет".

А прича Нине Буњевац је у свега неколико месеци дословно преплавила свет: угледни "Гардијан" одмах по објављивању (код једног од најугледнијих светских издавача, Random House) прогласио је "Отаџбину" делом од ширег политичког значаја, да би као већ потврђени бестселер доживела преводе на велики број језика. Иако је одрасла и проговорила у Југославији, уметница је исповест исписала на енглеском. Тако је и дошло до помало апсурдне ситуације да реплике Нининих јунака који су (макар у тренутку збивања у овој приповести описаних), као и сви ми, говорили српскохрватским језиком, сада буду преведене - на српски (у ћириличном издању) у "Отаџбини", али и на хрватски под нешто вишезначнијим насловом "Земља отаца".

- Имали смо идеју да све урадимо на српско-хрватском, али је загребачки издавач рекао да сад није време за то па је преведено и на хрватски, што ми је било мало смешно, хрватски сам читала једино у "Алану Форду". Ипак, издање на српском је ударило душу. Оља Петровић је урадила сјајан превод, то је поезија - рекла је на ову тему Нина Буњевац.

Досадашње радове, махом кратке приче, видела је као "загревање пред маратон", како нам је рекла још поводом свог првог српског издања, збирке "Хладна као лед", већ тада најавивши роман као наредни подухват. И испунила је обећање, "истрчавши" прави стрипоцртачки маратон - пре једноипогодишњег целодневног рада на цртању, скоро исто толико времена је провела на писању сценарија по коме ће цртати "Отаџбину". Међутим, глава јој је, каже, говорила једно, а оловка почињала да исцртава нешто сасвим друго. Тако да је, одмах по настанку првих стрип-табли, с муком писани сценарио - поцепала.

Већ одавно је стрип напустио суперјунаке, и фиктивно градиво, кренувши ка журнализму, политичкој и хуманитарној акцији, као и едукативним материјалима - речи су саговорнице, која је са њима у складу и исписала "уџбеник регионалне историје", и то без идеолошког предзнака, док о описаним животним драмама суперхероји не могу ни да сањају.

• 
  

ДРАЖА У ПЕТ РЕЧЕНИЦА

ИСТОРИЈСКЕ чињенице излажем како бих приближила историју Балкана западном читаоцу и показала како је колективно наслеђе неодвојиво од индивидуалног живота. Британце је занимала тема национализма, док су у САД и Канади били посебно заинтересовани за аспект тероризма, гледајући ме као дете српског екстремисте и бомбаша - каже Нина, поводом рецензије у "Гардијану", која помиње политички значај "Отаџбине", нарочито у контексту наглог раста национализма и радикализма, глобално. "Отаџбина" се могла десити било где у свету - Канада, Југославија, Америка, Србија и Хрватска су само позадина. Терористички напад у Отави, "Шарли ебдо" у Француској... навели су тамошње читаоце да се запитају где су можда погрешили. А у Србији (и дијаспори) су се, очекивано, "сви ухватили за Дражу Михаиловића" иако је ауторка, како каже, три месеца радила на пет реченица које се тичу Драже, све уз консултације са правником.

•