Покретне слике у служби нацизма

ФИЛМСКИ центар Србије представио је на Сајму књига Даниела Рафаелића, једног од најпознатијих филмских историчара региона, есејисту, редитеља и сценаристу, и његово публицистичко дело "Кинематографија у НДХ" (издавач загребачки "Љевак"). Ова јединствена књига, важна не само у филмској, већ и у историјској публицистици, први пут у историји хрватске кинематографије открива једно "бункерисано" раздобље. На 350 страница Рафаелић, некада запослен у Хрватској кинотеци и Хрватском државном архиву, а данас предавач на Академији драмских уметности и на Филозофском факултету у Загребу, обједињује историјска и научна истраживања, архивске документе, мемоарску грађу, анализу оригиналних филмова и журнала снимљених у НДХ од 1941. до 1945, записе из страних архива, разговоре са учесницима ових догађаја...

- Књига је настајала пуних десет година, што је барем седам година превише - каже у ексклузивном разговору за "Новости" аутор који међу признањима има и светску награду за најбољу књигу о филму.

- Била је практично готова још 2008, када сам у Политичком архиву немачког министарства спољних послова пронашао око три хиљаде докумената који, невероватно детаљно, бележе филмске активности у НДХ. Била је то преписка немачке амбасаде у Загребу, Гебелсовог министарства пропаганде и Рибентроповог министарства спољних послова. То је, логично, опет растегло завршавање књиге. Посебно сам поносан што је непревазиђени "тројац": Радослав Зеленовић, Александар Ердељановић и покојни Динко Туцаковић учинио све да књига има податке које има. Као нестор изнад ње и даље лебди непрежаљени Дејан Косановић, који ју је пре смрти и рецензирао. Ово не истичем зато да бих се неукусно додворавао културној јавности Србије, већ да укажем да имате светски релевантне стручњаке које полако односи време.

Шта је вама лично најпровокативније у кинематографији НДХ, која је деценијама прећуткивана, скривана и заобилажена, и која до појаве ваше књиге није доживела свеобухватну критичку рецепцију?

- Најпровокативнија ми је научна ћутња која је обухватала то филмско раздобље, да нескромно додам, до моје књиге. Страх, злокобни "не-би-се-штел-замерит". Мук. Аграмерски став извор је бројних прећуткивања и заобилажења како у хрватској историји, тако и у хрватској историји филма. То истичем поготово зато јер су документи о том раздобљу већ деценијама доступни, али и даље, очито, нико нема петље да се научно рве са њима.

Део хрватске јавности био је "шокиран" документарним почетком филма "Андерграунд" Емира Кустурице, у коме се види како грађани Загреба 1941. нацистичку војску дочекују цвећем. И ваша књига је поделила хрватску јавности и изнова подигла чуваре идеја НДХ?

- Обожавам "Андерграунд" баш због надреалног лудила и историјског бремена с којим се аутор рве кроз филм, не знајући до краја хоће ли победити. Златна палма у Кану је све, срећом, рекла. Нажалост, тај филм биоскопска публика у Хрватској никада није видела. Што се књиге тиче, непријатељи књиге постоје, постојали су и током њеног настанка, али медијска ерупција која је књигу пратила их је ућуткала. Како је писана у форми научног рада, све је у њој проверљиво - од докумената, до филмова. Тиме је она утемељена - а није историјски конструкт или политички памфлет. Сјајно је требало да послужи радикалној десници да маше књигом која "велича" културну политику НДХ, али ту је одмах уследило велико разочарање када сам најпре објавио велики текст о Гебелсовим дневницима у којима он дословце пише "Јадни Хрвати ако им је Павелић вођа". Затим сам рекао оно иза чега стојим и даље, а то темељим на архивским документима: НДХ су водили најобичнији гангстери, од којих је већина била и интелектуално крајње инфериорна. Пљачка властите државе, која се тада одвијала, дословце је застрашујућа, расне законе и прогоне људи да не помињем. Не знам зашто ми се чини да се пуно тога уопште није променило.

Кинематографије у НДХ дословно се поклапа са нацистичком пропагандом и интересима. Који су то филмски аутори који су филм "упослили" у маркетиншку службу Трећег рајха?

- Свако ко је било шта знао о филму и кинематографији одмах је стављен у службу новог поретка. Немојмо заборавити, био је рат, па не можемо одмах осуђивати све који су радили унутар система. Но, било је оних који су жустро инсистирали на немачком моделу кинематографије. То се види у бројним филмовима, а највише у најстрашнијем од њих - антисемитском "Како настају изложбе". Због праксе непотписивања филмских шпица, данас не знамо ко је аутор тог филма, а пословне књиге - до данас нису пронађене. С друге стране, "дечко који обећава" свакако је био Октавијан Милетић, који је на лични позив Гебелса у Минхену представио своје филмове. Министар немачке пропаганде јако се изненадио кад је из Павелићеве Хрватске добио културфилмове који су славили хрватску уметност и културу - а не силе Осовине, милитаризам и расне законе.

ПАВЕЛИЋЕВ ДВОРСКИ БИОСКОП

У КЊИЗИ помињете и приватни, "дворски" биоскоп Анте Павелића, чланак у новинама "Хрватски народ" у којем се као кривци за лоше стање у кинематографији НДХ оптужују - Јевреји! Како су у тој сфери третирани Срби?