Отворен легат Ружице Сокић

ПЛАКАТИ из филмова, фотографије из бројних улога, скулптурални симболи филмских награда, плакете, признања, видео-касете, новински чланци, само су део филмске грађе у легату глумице Ружице Сокић (1934 - 2013), који је свечано отворен у Југословенској кинотеци.

Легат је настао у сарадњи са фондацијом која носи име једне од најзначајнијих глумица српског и југословенског филма и позоришта, а његовом отварању присуствовале су бројне колеге, поштоваоци и пријатељи, међу којима су били редитељи Горан Марковић, Милан Јелић, Небојша Брадић, композитор Зоран Симјановић, диригент Даринка Матић Маровић..., као и градски секретар за културу Владан Вукосављевић.

Како је изјавио в. д. директора Кинотеке Радослав Рале Зеленовић захваљујући Мирославу Лукићу, супругу Ружице Сокић, овај легат је понос институције која чува културно наслеђе.

- Ценимо што сте нам поверили оно што је вама било драгоцено, да то чувамо и да представљамо следећим генерацијама које долазе. Ружица је била особена глумица, имала је својеврстан стил комике, играла је мале људе, са маргине, саосећала је са својим ликовима, а публика је то препознавала и волела - истакао је Зеленовић отварајући легат.

Председница Управног одбора Фондације Ружица Сокић, глумица Весна Станковић, подсетила је да је Фондација основана на Лукићеву иницијативу пре годину и по дана са циљем да чува успомену на славну глумцу, али и да подржи младе таленте.

- Циљ фондације је и да развија основна начела људске солидарности, хуманости и племенитости, да подстиче и награђује стваралаштво даровитих уметника и студената позоришних и филмских академија и других сродних уметности. Ружица је била изванредна особа, и то не сме да се заборави. Фондација је преузела одговор ност да се њено стваралаштво, које је трајало дуже од пола века, не запостави - изјавила је Весна Станковић.

Од глумице која је била омиљена међу критичарима, публиком, колегама, новинарима, остало је упамћено и како је "осликала" глумачки свет.

"Писци, сликари, композитори живе за вечност, њихова дела остају. Глумац живи за тренутак, и то за овај тренутак, и ако га пропусти, није ни постојао. Глумац тражи тако мало, само аплауз, јер од аплауза једино и живи".