Драган Јовановић Данилов: Свака добра песма је родољубива

НАЈЛЕПШЕ песме о Србији у збирку “На грани времена” сабрао је Драган Јовановић Данилов. За ову књигу, прву те врсте код нас, каже да није ни антологија, ни панорама, ни изнуђен преглед, нити бревијар заснован на складиштењу песама. Овај цветник (издавач “Вукотић медија”), ускоро добија друго допуњено идање.

- Србија се у књизи “На грани времена” огледа као особена културна колевка, раскршће плодоносних укрштања и размена источних и западних култура, Медитерана и Средње Европе - објашњава, за “Новости”, приређивач, и сам песник и историчар уметности. - Проналазимо у овим песмама глорификацију тла, али не и крви.

* Од песме “Плач Сербији” Орфелина, до “Малене Бањске” Милене Марковић, какав то душевни предео, кроз више од два и по века, сликају стихови ове збирке?

- Још је Исидора Секулић говорила да има неке паклене казне у принудном слушању једног истог гласа, истог стила, и истог менталитета. То заправо значи да је богатство једне културе у разноликости, разноврсности. Желео сам да предочим богату разноликост српске поезије посвећене Дунаву, Сави, Дрини, Морави, неухватљивој магији која зрачи са мајестетичног сјаја византијског иконописа, српским манастирима и пределима. Ове песме које преиспитују српску етничку, душевну и културну седиментацију поучавају да упориште не би тебало да тражимо у некаквој идеализованој прошлости, већ да идентитетски језик своје културе и оно што је у српској поезији аутохтоно и самородно, посматрамо као део заједничке цивилизације која се увек изнова рађа.

* Ако је реч, о како кажете, својеврсном “зденцу идентитета”, које све карактеристике из њега извиру?

- Песме из књиге су животне, телесне, езотеричне, питијске, микрокосмичне, а опет светски универзално разумљиве. Као и српски пејзаж, тако је и српска поезија деликатно издиференцирана. У њој откривамо архетипска указања, призивање праотачких части и прошлости сопства, народску мистику, неуморну затруднелост природе, гордост у психи нашег човека, дијалог окореле гордости земље и женског принципа који оличавају српске реке, те превагу Балканства над Хеленизмом. Пред читаоцем ове књиге налазе се песме антологијске, надидеологијске, које се развијају у заставу једне космополитске припадности српског песништва. У њима се изнова редефинише и дубински сагледава сложени појам идентитета. А идентитет никако није нешто заувек зацементирано, већ жива твар која се увек изнова преображава.

* Када и како локална боја којом су проткане ове песме о нашим рекама, манастирима и пределима постаје универзално препознатљива?

- Да географски пејзаж трајно одређује и душевни предео, на најлепши начин потврђују песме из ове књиге у којој је couleur locale представљен у свој својој сјајности и лепоти. Србија није тек неки пуки простор на светској географској карти, већ нешто живо и органско, жива рана из које избија снага нечег дубоког и обнављајућег. Притом, унутрашњи пејзаж одсликава спољашњи пејзаж, као што се небо одсликава у води. Цитираћу Одна: “Уметност треба да буде као сир из неке жупе - локалан, а свуда поштован.” Ова књига нипошто није повратак на племенско и приврженост староседелачком, већ повратак на чулну особеност, на дубину у себи и живу срж разнородних идивидуалних песничких експресија.

* Да ли ова збирка може да се дефинише и као књига родољубиве поезије?

- Патриотизам је у основи митско-култски феномен нераскидиво повезан са појмом хероизма и витештва. Не делим идолатријски став према патриотизму. Моје је мишљење да се патриотизам у класичном облику потрошио као историјска снага. Јасно је да је данас појам патриотизма на неки начин демодиран. Насилно и нападно уздизање патриотизма као гесла, знак је слабости једног народа. Тада се патриотске идеје изједначују с култом мртвих и национал-милитаристичким обожавањем хероја. Но, патриотизам не мора нужно бити реликт прошлости. Осећање патриотизма није резултат рационалне одлуке појединца. Родољубље је витално и еманципаторско само када је органски део бића једног народа, а не када је нешто хињено, социјално наметнуто и варварски охоло. Родољубље је врлина када настаје из самопоштовања које је последица врлине. Писац има своју књигу и своју песму - она је једина његова истина и његов једини патриотизам. Овом књигом желео сам да покажем како се кроз национални идентитет може афирмисати и космополитско и универзално. По мом поимању и осведочењу свака добра песма је родољубива. Песме из мог избора укидају својом уметничком оствареношћу и видовидошћу сваку неприкосновену несумњивост границе и по законитостима покретности и свежине откривају српски космо-психо-логос и духовне особености овог тла као део европског и светског контекста.

* Зашто се данас стихови посвећени земљи и народу често сматрају анахроним? Шта је све у свакодневном животу, а шта у поезији потрошило родољубље као тему и осећања?

- Нашој култури панично недостају строге и озбиљне антологије поезије. Многи народи имају овакве антологије. Пошто ми живимо у некаквом футуро-феудализму и дигиталном варварству у ком је све декарактеризовано, мислим да су овакве антологије драгоцене. Само осећајан и уметнички обдарен народ могао је створити овакву поезију. Оно ћемо бити у шта верујемо, онолико колико верујемо. Нешто тешко и смоласто, а опет моћно и топлинско запљускује нас са страница ове готово телесне књиге из које се осећа мирис и дах земље.

* Сматрате ли да смо као народ постали трагично недовршени, да не остварујемо своје потенцијале. О који се то камен земље Србије спотичемо?

- Тужно је што смо на историјској лутрији извукли најблагородније пределе на земљи, али то нисмо искористили за свој економски просперитет. Рад, дужност и дисциплина су осовине око којих се врти свет, а не ријалити-програми и пролазне животне насладе. Постали смо склони песимистичкој потиштености која на сву срећу још није прешла у нихилизам. Србија као метакултура није успела да оствари ни десети део својих потенцијала. Преостаје нам као народу прилично мучан метаисторијски процес, кораци ка озарењу свести. Јер, или ћемо се спустити још више у магме, или ћемо се уздићи до високих слојева и трансмитова.