Швејк, ипак, крив за све

ПРОБАО сам да на литерарно адекватан начин испричам причу о страдању Срба у Хрватској, једну апсолутно губитничку причу. Имао сам ту незгоду да будем међу реткима који покушавају да говоре о поразу и националној катастрофи. Истовремено тражим узроке и наговештавам могуће одговоре на питања због чега је све тако изгледало, зашто су погубни резултати и какво је финале тог рата било - каже, за "Новости", Мирко Демић, поводом збирке приповедака "Атака на Итаку", у издању "Агоре", која на посебан начин отвара питање ратова који су на југословенским просторима вођени деведесетих.

Реч је о четвртој књизи у Демићевом замишљеном петокњижју о судбини Срба из Хрватске, од којих су до сад штампане три ("Молски акорди", "Трезвењаци на пијаној лађи" и "По(в)ратнички реквијем"). Пета књига је, по ауторовим речима, при крају и требало би да буде објављена следеће године:

- Нисам именовао Крајину, ни Србе ни Хрвате, ни Србију ни Хрватску, него из "искошене" атмосфере о свему говорим универзалним језиком, разумљивијим за оне који нису упућени у наше зађевице. Ова књига има бурлескни, пародичан тон, наговештавајући одговоре на то зашто смо прошли тако како смо прошли. О неозбиљности и о неозбиљним националним пројектима једино се може говорити пародично, готово на нивоу хумореске. Ово је ишчашен приступ рату, стварању држава и ратном поразу.

Књигу "Атака на Итаку" сачињавају пет дужих приповедака ("Атака на Итаку", "(Б)рат наш насушни", "Пресретнуте депеше Амброзија Хапсанж-Бирса", "Швејк на одсуству", "Сусједстанско-комшилијски гамбит") уоквирених пролошком и епилошком причом. Насловна приповетка описује "јунаштва" легендарног митског јунака Одисеја, из уста два споредна јунака из епа - свирача Фемија и пса Аргуса. Њихова прича се разликује од оне званичне, наликујући на историју аутодеструкције, што сваки рат у својој суштини и јесте.

- Прва прича наговештава или слути извесне суицидне моменте, а то сам покушао да испричам помало карикирајући део "Одисеје". Ту Одисеј није најмудрији и један од највештијих грчких јунака, већ дезертер који је једино јунаштво показао убијајући комшије и суграђане. У другој причи дате су анегдотске епизоде са прве линије фронта, из позадине, кафана, за време пуцњаве, примирја... Централна приповетка је покушај да једног великог америчког писца Емброуза Бирса оживим у лику шпијуна који у депешама износи предрасуде и утиске о нама, гледа нас са чуђењем и иронијом - каже Демић.

Иако тематизују последње ратове у нашем окружењу, Демићеве приповетке говоре суверено и о бившим и будућим ратовима, било где да се воде. У поднаслову су означене Шпенглеровом синтагмом, као - комедије бурлескне бесмислености, наговештавајући необичне згоде и неочекиване обрте, оне у ствари наговештавају штошта од онога што се одвија изнад и испод онога што је ратна појавност.

Истовремено, у овој књизи срешћемо историјске личности, антиратне писце, попут Хашека, али и његовог јунака Швејка.

Познатог Хашековог јунака, који је био наиван, блескаст, у овом рату видим као главног креатора и подстрекача. Када неозбиљан човек то ради - неозбиљни су и резултати. Два су одговора о стварности о којој говорим: огорченост и комичност ситуација, које су породиле неоизбиљни пројекти, креатори и учесници.

БЕЗ КЊИЖЕВНОГ ОДГОВОРА

ИМАЛИ смо разне покушаје да се претходни рат на књижевни начин обради, али је мало урађено, и зато се нисам журио да и сам дам сведочење, проговорим из сопственог времена. Никад није касно. Ово је приближна мера, са дистанцом, иронијским одмаком и зрелошћу да се проговори стишаније и комичније. Начин на који Хрвати третирају ову тему прилично је интимизиран и приступају јој површно. Али ни они ни ми нисмо дали адекватан књижевни одговор. Хрвате, иначе, не интересује наша књижевност, ма колико се односила и на њих. Ми смо далеко знатижељнији.