Срђан Драгојевић: Власт воли хранљиву уметност

КЊИГА сценарија Срђана Драгојевића “Пре него што црвима кажем здраво” илити “Филмови које морам да снимим пре него што умрем” (издавач “Лагуна”) подсетила је на књижевни дар познатог редитеља - како је записао Светислав Басара, није намењена само филмофилима, него и књигофилима.

Књига ових “филмова на папиру” садржи три сценарија - “Било једном на истоку”, по роману Џулијана Барнса, “Небеса”, по мотивима прича Марсела Емеа, и “Шкартови” које Драгојевић потписује заједно са Димитријем Војновим. А пред најмлађим читаоцима ускоро ће се наћи две књиге, “Крилата деца” и “Какаград”, што би могло да асоцира да се Драгојевић враћа својој првобитној “професији” - осамдесетих година објављивао је песничке књиге, добио награду “Бранко Радичевић”, његове приче биле су у бројним књижевним часописима велике Југославије...

На питање “Новости” колико је данас, када је и члан Социјалистичке партије Србије и скупштински посланик, другачији од песника од пре готово 30 година, Драгојевић каже да се није променио.

- Чини ми се да сам био најмлађи песник коме су дали “Бранкову награду”. Од тада се нисам променио нимало, што сматрам великим успехом, можда и највећим. Променило се друштво. Ни тада нису цветале руже, и тада сте имали младе људе као што је градски архитекта који се вози глисером са старлетом, а задатак му је да се бави естетиком, лепотом, уметношћу живљења. Само су то тада били синови амбасадора, “генексоваца”, са оним смешним фризурицама, “италијанкама”, испред “Златног папагаја”, и са тениским рекетом под мишком. Осим што нису имали таблоиде да их крунишу, медији су били кудикамо пристојнији, чак и без те фамозне “слободе говора”, која се свела на то да можеш целом свету да покажеш да си идиот и примитивац. И, наравно, новац је био другачије распоређен - ипак је деведесет одсто пара било код народа, а десет одсто код њих. Сада је обрнуто.

* У сва три сценарија имате једну доминантну тему - како политички и друштвени догађаји остављају “отисак” на обичне људе...

- “Отисак” су оставили и на мене, но не пресудан. После комедије “Ми нисмо анђели” требало је да снимамо филм “Одбрана и последњи дани”, такође ексцентричну комедију о браку, верности, о томе шта за жену значи “принц из бајке”, идеалан мушкарац. Ратови и инфлација, колапс “Авала филма” који је био продуцент, окончали су пројекат неколико недеља пре почетка снимања. Али, поетику коју носим кроз поезију покушао сам делимично да сачувам, макар скривену чак и у најмрачнијим филмовима. Свакако бих био много срећнији да сам живео у боља времена и могао да снимам добродушне комедије. Ето, “Парада” је на том трагу, ове две дечје књиге које ускоро излазе су репрезент мене од пре више од три деценије. А биће то и ова три филма које можете “гледати” унапред, засад само из књиге, ако ми ових наших двадесетак вредних и добро повезаних редитеља који су се смењивали у комисијама и одбијали ме читаву деценију на конкурсима, то дозволе. Можда ће они први рећи “црвима здраво”, па ће одлучивати неки други, можда ћу ја пре њих у сусрет својим црвима.

* “Било једном на истоку” говори о транзицији у земљама које су прошле пут од комунистичких ауторитарних режима до Европске уније, а који обичним људима није донео ништа добро. Да ли се један исти капут само замењује другим?

- Чак и у несрећној Румунији и Бугарској, тог “ужаса тоталитаризма” данас се многи сећају са реалном носталгијом. Шта им вреди телевизор са равним екраном и путовање у иностранство, о чему су маштали, кад призоре путовања могу да гледају само са ТВ екрана у радњи каквог шопинг мола после дванаест сати робовског рада. Много сам путовао по земљама Источне Европе, и та носталгија није никаква фама. У благодетима “капитализма”, у свакој од бивших социјалистичких земаља може да ужива само две-три хиљаде људи, припадника увезене политичко-пословне “номенклатуре”. И нико више. Уосталом, прешао сам педесет година, и могу категорички да тврдим да овде не знам више од неколицине људи који су зарадили озбиљан новац јер су имали боље идеје, квалитетније производе, који су били вреднији и талентованији од већине. За тако нешто, у свим областима, па и у овој у којој ја покушавам да опстанем и да издржавам породицу, потребна је фер конкуренција и слободно тржиште. Шта ми вреди што умем да направим филм који ће видети стотине хиљада људи, када је председников рођак највећи произвођач и дистрибутер пиратских дискова?

- Многим се, наоко “солидним” људима то догодило чим се докопају неке власти или близине власти. То се свакодневно догађа пред нашим очима. Но, ствар није баш тако оштро подељена - или си поштен и аутсајдер, или си “еластичан” и успешан у свим системима. Јер, када човек има свој занат, када ни од чега уме нешто да створи, не мора уопште да буде аутсајдер. Како кажу мудре баке: човек може да се разболи само од две ствари - од прехладе и секирације. Додао бих да је трећа бољка још гора, а то је када себе почнете да доживљавате сувише озбиљно. Од те бољке лека нема, а можете притом да унесрећите силне људе око себе. Што се идеализма тиче, мислим да је једино важно, упркос свему, одржати уверење да је велика већина људи добра и поштена. Ако почнете да ревидирате ову базичну премису, а доказа против је безброј, свакодневно, завршићете као несрећан човек. Или, као богат човек, на балкански начин. Али без мирног сна.

* Сценарио “Небеса” бави се “чудима” у 21. веку, исконструисаним, лажним просперитетом, а заправо се друштво враћа у средњи век на многим плановима. И данашњу Србију видите као “земљу чуда”?

- Па јесте, у “Небесима” постоји прича о сликару који почиње да слика слике које ономе ко их посматра могу да напуне стомак, да га засите. То почињу да називају “хранљивом” уметношћу, па се за уметника заинтересује и власт. Недавно сам се смејао овој причи, размишљајући о њој у контексту нове уредбе о подстицајима страним продуцентима и повраћају новца када снимају овде. Ето одличног примера “хранљиве” уметности. Ми домаћи филмски уметници немамо конкурс већ две године, авај, ми стварамо “нехранљиву” уметност. Много ми је била “љупка” и аналогија када сам видео сајт једне компаније која продаје луксузне станове. У будућем, засад виртуелном апартману - сликар. И то млад, леп, везао репић. Све са бојама и четкицом, је ли, ствара! Мора да је и то неки стваралац “хранљиве” уметности, а не оне стотине наших колега, слободних уметника, сликара, који не могу ни здравствене књижице да овере, па још хоће да их терају у апс због дугова насталих тако што је Град каснио са уплатом њихових доприноса. И они се, јадни, баве “нехранљивом” уметношћу.