Нобел за књижевност Светлани Алексијевич

ЗА "вишегласну прозу, која је споменик патњи и храбрости нашег доба", белоруска списатељица и новинарка Светлана Алексијевич (67) добила је овогодишњу Нобелову награду за књижевност, и постала тек 14. жена која је овенчана најзначајнијим признањем у свету књижевности.

У првој телефонској изјави шведским новинарима добитница је кратко саопштила да је вест о награди изазвала компликована осећања:

- Одмах су се пробудила сећања на тако велика имена као што су Иван Буњин, Борис Пастернак... Са друге стране, осећање је фантастично, али и помало узнемирујуће...

Док је узбуђење новинара у крцатој сали Шведске академије расло до усијања, у очекивању да се у 13 сати јавности обрати стални секретар Сара Даријус и саопшти име писца, Светлани Алексијевич су који минут раније, чланови жирија лепу вест пренели преко телефона. Затекли су је код куће, док је пеглала. Књижевница је изговорила само једну реч: "Фантастично", а затим додала да ће јој награда, која вреди осам милиона шведских круна (око 950.000 долара или 855.000 евра), купити слободу:

- Потребно ми је много времена да бих написала своје књиге, између пет и десет година. Имам две идеје за нове књиге, тако да ми је драго да ћу сада имати слободу да радим на њима.

Актуелна нобеловка написала је неколико књига, заправо пишући једну једину, током скоро 40 година: руско-совјетску хронику, сагу о рату, гулагу, катастрофи у Чернобиљу, совјетском рату у Авганистану, неиспуњеној чежњи за миром, после слома совјетске империје.

Често је, како преносе светски медији, сипала со у рану руске историје, а њена трагична хроника личних људских судбина дала је израз егзистенцијалном разочарању. Дело ове књижевнице, по оцени Нобеловог комитета, није историја догађаја, већ историја емоција.

Њене књиге нису превођене на српски, али професорка Ениса Успенски управо ради на преводу "Чернобиљске молитве", коју ће објавити "Службени гласник", и за "Новости" каже:

- Познат је њен документарно-уметнички циклус "Глас утопије", који је започела књигом о Другом светском рату виђеном очима жене ("Рат нема женско лице" 1985), после које су се у истом жанру уметничко-документарне прозе низале књиге о ратовима у Авганистану и Чеченији, о чернобиљској катастрофи, деведесетим, ("Последњи сведоци" 1985, "Дечаци од цинка" 1990, "Зачарани смрћу" 1993, "Чернобиљска молитва" 1997). После завршетка пете књиге циклуса, "Време секонд-хенда" (2013), Алексијевич је у изјави новинарима рекла да је "комунизам имао безуман план да преобрати старог човека, древног Адама. И то му је пошло за руком... Можда је то једино што је успео да оствари. За више од седамдесет година у лабораторијама марксизма-лењинизма створен је посебан тип човека - homo soveticus. Неки сматрају да је он трагична личност, а неки га називају 'совком'. Мени се чини да ја знам тог човека, он ми је добро познат, проживела сам са њим, раме уз раме много година. Он - то сам ја. То су моји познаници, моји пријатељи, моји родитељи. Социјализам се завршио, а ми смо остали".

Ова, као и претходне књиге, додаје Ениса Успенски, настала је од аутентичних монолога саговорника које је ауторка записивала током последњих деценија на путовањима по целом бившем Совјетском Савезу:

- Због тога неки неки критичари доводе у питање аутентичност уметничког израза књижевног дела Светлане Алексијевич, док је други називају "блиставим мајстором уметничко-документарне прозе". Међутим, једно је сигурно: књиге Светлане Алексијевич не могу да не оставе снажан утисак на читаоца. Оне су потресна сведочанства о времену у којем живимо, о катастрофама, ратовима и личним трагедијама и писати о њима језиком уметничке прозе, по речима белоруског публицисте Олесија Адамовича, учитеља Светлане Алексијевич, "једноставно би значило вређати људска осећања".

Пре пет година Светлана Алексијевич је гостовала у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, на округлом столу посвећеном Сребреници, у организацији фондације Хајнрих Бел. На питање из публике да ли средина која је изродила злочин, може то поновити у датим историјским околностима, одговорила је:

- И ако се говори о Сребреници, то су заправо питања културе, и на крају крајева се враћамо на културу. Треба гајити тог хуманог човека, не само човека који ће нешто да ради, прави новац, него треба од самог почетка гајити таквог хуманог човека...

Гошћа је том приликом говорила и о стању у Русији, рекавши:

- Ако се неко у Србији ослања на Русију, могу да вам кажем - немате на кога да се ослоните. За потребе своје нове књиге ја сам пропутовала по Русији, и не постоји јединствена Русија. Нема хуманистичких идеја... Мислим да је елита крива за то што није била спремна за промене, она ипак носи главну одговорност, будући да су словенске цивилизације заправо цивилизације речи. Код нас је књижевност мало више него само књижевност... Не може руски писац, на пример, себи да дозволи оно што себи може да дозволи немачки писац - да седи и да се игра речима. Код нас се речи завршавају крвљу, или се завршавају тиме да блебећемо упразно. А то је још страшније.