Дрска радост стварања

НЕ може се говорити ни о једном књижевном дјелу Милоша Кордића (а написао их је готово тридесет, понајвише књига пјесама, приповиједака и књига за дјецу), па ни о његовом роману “Даждевњак”, а да се не каже да аутор потиче из оазе “смрти и јунаштва (...) са својим сабласним неоплаканим јамама, спаљеним црквама и могилама бијелих костура”, како је хрватска пјесникиња Весна Парун описала Банију. Важан је и други биографски податак: бити рођен у Комоговини (1944) значило је бити потомак оних који су доживјели 26. јануар 1942. (уочи Светог Саве), кад су усташе “по високу снијегу и јакој зими”, упале у село, спалиле га, “а 118 житеља овога и околних села свирепо поубијале”. Тај податак Кордић ставља у мото своје пјесме “Изрезано око”. Онај ко одатле потиче остаје за сав вијек “свједок ужаса” (наслов једне пјесме).

Зачудо је како то тешко историјско наслеђе ишчезава из овога романа, или га само гдјегдје, као сјећање јунака, помиње. Још једну чињеницу треба имати у виду: пјесник у прози, и то њеној најзахтјевнијој и најобимнијој форми, у зрелим годинама, мора бити другачији од неког ко је писао само прозу. Кордићев “Дажедевњак” има сва обилежја класичне романескне прозе, а опет као да све то и потискује, и разбија, и стапа, у борби између лирских и епских сила.

Радња “Даждевњака” се одвија у утопијском локалитету Рајске Вароши на Дунаву, у подножју Фрушке горе. Лако је рећи Сремски Карловци, али тиме би се сузило поље утопијског смисла топонима - Рајска Варош.

Кордић се ослободио завичаја, док је историја (и Партија, и Удба, и трагови сјећања на усташке злочине и Информбиро, и партизани) само маргина на сликама живота и на ликовима. У средишту романа је утопијска заједница Реда чувара златног даждевњака. Припадници те заједнице живе двама животима: једним тајним и другим јавним (у вези са институцијама, професијама, породицама, љубавима итд.). Тајна дружина обухвата на одређени начин све становнике Рајске Вароши, а нападачи са стране заврше фатално (свеједно да ли су из Удбе, Партије, доушници или батинаши по поруџби тих истих институција).

Вријеме романа је између 1953. и 1959, од повратка професора Грујића, главног јунака, из Ковинског затвора/луднице (где га је послала Удба, а ослободио члан његовог Реда чувара) до његовог вјенчања, којему присуствује као сопствена реплика (он се може умножити, у паралели с могућим репликама графике даждевњака). Одмах видимо да у концепцији радње имамо посла са фантастиком: аутор се поиграва границама тијела, живота и смрти, духовних моћи (нпр. приписујући јунаку способност да улази у туђе мисли док оне трају). Кордић радо прекорачује границе реалности у некој врсти хуморне сценичности (јунаке виде да ходају без главе, рука се откине и одлута, па се враћа; у неким епизодама свијет античких времена се претаче у живу стварност, као и мађионичарским призорима; одавно сахрањене доводи међу живе итд.).

Упркос упадима фантастике, роман живи од свијета који подсјећа на координате нашег свијета: броје се године, смјењују годишња доба, ноћи и дани, падају кише, остварају се и затварају прозори, иза завјеса се гледа на улицу, а жене се радо наслањају на прозоре; јунаци пролазе улицом загледајући се у њих; наилазе сјећања на пробој Сремског фронта и на усташке пљачке фрушкогорских манастира. Приповједачки је вјешто назначено вријеме отопљавања и још живе полицијско-партијске контроле, хапшења, затварања итд. Све је то Кордић умио да, с једне стране, увјерљиво представи (разговори исљедника и могућих жртава, нпр.), а с друге, да преточи у ред духовитих дијалога, маски, фантастике, чуда, илузија, као да сте на мађионичарској приредби: у свијет друштвено-политичке стварности уклопљени су езотеријско-фантастични, гротескни или чак морбидни моменти (повезани са ликовима прогонитеља, плаћених батинаша и убица, чија се тијела распадају на обали Дунава или у Фрушкој гори); рука одлети, па се сама намјешта, јунак иде, а не види се глава на њему, сахрањена мајка долази на свечаност Реда чувара...

Истакао бих овдје нешто што је повезано с Кордићевом пјесничком природом: колико год да приповиједа, колико има радње, дијалога и сличних облика, призора и ситуација, поготово љубавних сцена писаних без зазора, дрско, а ипак суптилно; колико има атмосфере, сунца, магле, годишњих доба - некако изнад свега лебди ријеч и слика: такву флуидност слика и језичких средстава није лако наћи у модерном српском роману! (нпр. “шум плакања воде о обалу, њен гргољ кроз корење дрвећа”, “у ведрој јунској кошуљи протканој ланом месечине”).

Кордић воли ријечи, ужива у добро нађеној слици, метафори, синестезији. “Дрска радост стварања”, како је рекао у једној пјесми, доминира овим дјелом и то осваја читаоца. Импресивна романескна баштина крајишких Срба (од Симе Матавуља, Вељка Милићевића и Владана Деснице до Драге Кекановића и Јована Радуловића) Коридћевим романом је добила лијепу принову.

(Из текста “Утопијски калеидоскоп”, Летопис Матице српске, јул-август 2015)