Рој Андерсон: У животу често нема срећног краја

“ЗЛАТНОМ лаву” из Венеције и многобројним другим признањима са фестивала у Кану и Берлину, којима је током пола века дуге каријере награђен чувени шведски редитељ Рој Андерсон (72), синоћ се придржила и награда “Александар Лифка”, коју Фестивал европског филма на Палићу додељује за изузетан допринос европској кинематографији.
Иако је загазио у осму деценију живота, Андерсон је из родног Гетеборга на Палић стигао после тридесетак сати путовања возом, јер не воли да лети авионом.
- Почаствован сам што ме је наградио фестивал који негује европски филм, уз који сам одрастао и који је доста утицао на мене, могу рећи и инспирисао да постанем редитељ - рекао је славни синеаста непосредно пошто му је на Летњој позориници уручена награда која носи име пионира кинематографије на овим просторима.

Како је било путовати толико дуго, какве утиске носите са путовања?
- Није било напорно јер волим да путујем. Прошао сам кроз многе земље и видео величанствене призоре. Током дугог путовања срео сам много занимљивих младих људи, пуних позитивне енергије, који воле да путују возом. Када сам их питао зашто рекли су да им даје невероватан осећај слободе. Кроз Србију сам путовао веома кратко.

Први пут сте у Србији, али сте се са нашим редитељем Душаном Макавејевим, такође добитником “Лифке”, сусрели још одавно на фестивалу у Берлину, какве успомене носите одатле?
- Да, то је био фестивал на који сам ишао 1970. године са филмом “Шведска љубавна прича” и који се памти по скандалу због цензуре и оставци жирија. Макавејев је био члан тог жирија, који је устао против повлачења спорног филма и заиста га сматрам посебним човеком. Његов филм “Судбина службенице ПТТ-а” је сјајан, занимљив, који приказује вашу земљу као прелепу а народ као изузетно духовит.

За пола века каријере снимили сте само пет дугометражних филмова, а између неких правили чак 25 година паузе, због чега је тако?
- Дошао сам до једне тачке, видео да финансијски не могу и потом отворио свој студио и почео да радим рекламе како бих сам финансирао своје филмове. Рекламе су ме научиле много тога, урадио сам их више од три стотине. Створио сам неки свој стил и тако је настала Егзистенциона трилогија “Песма са другог спрата”, “Ти који живиш” и “Голуб седи на грани размишљајући о постојању”.

Централне теме у вашим филмовима су недостатак емпатије, рањивост и понижење, могу ли ведрије теме да изнесу тако дубоку емоцију, као што носе ваша остварења?
- Ако је људима до смеха онда треба да гледају комедију. Живот често не доноси много радости и морамо се суочити са тим. Ретко у животу има срећног завршетка, зашто би га онда било на филму.

Да ли је АИДС сурова свакодневица о којој говорите у филму “Нешто се догодило”?
- Наравно да јесте. И она као болест, и начин на који је тестирана и предрасуде са којима се сусрећу они који од ње болују. Тај филм је служио превенцији у школама и био је намањен младим људима.

ДОБАР ГЛУМАЦ ЛЕЖИ У СВАКОМ ЧОВЕКУ
Због чега у вашим филмовима често играју аматери, чак и људи који никада нису били глумци?
- Да се разумемо, немам ништа против професионалних глумаца, али мислим да добар глумац лежи у сваком човеку само га треба пробудити у њему. За то смо задужени ми који стварамо филм, који мора да носи емоцију и исту пробуди у човеку. Аматери можда нису оптерећени неким комерцијалним стварима зато лакше изнесу емоције.