Ана Ристовић: Пронађени прави рај на Фејсбуку

ПОЕЗИЈА може да открије много тога ономе ко је потражи и ко пожели да зарони у њу. Она је “мајушно зрнце надахнућа које мења укус света”, рекао је Загајевски. Може да у нама покрене лавину питања о свету у којем живимо, узбурка емоције, суочи нас са самима собом, учини да упознамо себе на један другачији начин, зближи нас са другима, подсети нас да постојимо - каже, за “Новости”, Ана Ристовић, поводом нове књиге песама “Чистина”, коју је објавио “Архипелаг”.

Као и у ранијим књигама, које су добијале престижна признања “Бранко Миљковић”, “Бранкову” или “Дисову награду”, њена поезија је остала у најтешњој вези са чињеницама и искуствима стварности.

* О каквој чистини је реч?

- Могуће да је реч о чистини са које се јасно пружа поглед и на сићушни камичак у трави и на горостасне планине у даљини. О значењима нека суде будући читаоци.

* Пишете и о листу зелене салате, штипаљкама, старим ципелама, тепиху... Сматрате ли, као Фернандо Песоа, да је поезија у свему?

- ... и у “мирису сандаловине, у старим кантама с гомилом ђубрета, у кутији шибица у олуку, у два прљава листа папира која ће се у ветровит дан увијати и јурити један за другим низ улицу...” Да, као што Песоа рече, поезија је запрепашћење, чуђење, то је једна непрестана “забезекнутост стварима”. Питање је само да ли желите да свет око себе посматрате једнодимензионално или имате песничко око које је сваког тренутка свесно постојања на милионе живота око њега па самим тим и поезије у обиљу ствари око нас, око које и у зрнцу песка види свет и чудо постојања, разлог ведрине.

* Да ли је поезија данас блиска читаоцима?

- Читалаца поезије је увек било мање него читалаца прозе, међутим, данас смо сведоци времена у којем се за књигама често посеже као искључиво за видом инстант забаве, тако да у књижарама можете у већини наићи на штиво које се некада продавало искључиво на трафикама и које спада у шунд, док са друге стране, песничке књиге на полице никако да се успну јер трговци тврде да им тамо није место. Недавни откуп књига Министарства културе открио нам је и да су у јавним библиотекама већинско место нашла писанија старлета, ТВ водитељки, фудбалера и исповести доконих срца, што никада није било. Нико није још гласно приметио да се на књижарским и сајамским полицама поред књига продаје и тоалет-папир.

* У циклусу песама, који повезује мотив тетоваже, кажете и да је човек на друштвеним мрежама истетовиран цитатима, да “ни о срећи ни о самоћи више ништа не зна да каже сам”. Шта је последица таквог света?

- Виртуелни свет а са њим и свет друштвених мрежа део је наше свакодневице и доста говори о неким акутним бољкама времена у којем живимо и савременог човека на друштвеним мрежама појединац непрестано има потребу да манифестује, приказује, властиту срећу, успешност или приручну мудрост. “Погледај ме! Види ме како сам лепа/леп, срећна/срећан, како ми је дивно, како се забављам! Слушај ме како сам паметан!” виче појединац са зида свог фејсбук-профила, и то чак и својима најближима, а заправо депресиван и незадовољан човек, у којем је убијена жеља да се покрене изван простора свог екрана, јер ако би се и покренуо, у реалном, опипљивом свету било би видљиво да нити је такав какав је на фотографији, нити је толико срећан.

* И срећа постаје виртуелна?

- Тај појединац одлази на годишњи одмор на којем половину времена заправо проводи делећи фотографије своје “среће” и пронађеног раја на друштвеним мрежама. Простор друштвених мрежа је нажалост много мање простор дружења и комуникације колико је простор за презентацију среће, зато што данас, у времену у којем су срушени многи табуи, један од највећих табуа је заправо не трагати за срећом и не бити срећан и успешан, признати патњу и слабост. Последица таквог света је отуђење људи једних од других, губитак потребе за додиром, за гласом саговорника, а бојим се да ће бити и губитак способности за говор. Песме о тетоважама у књизи заправо су песме о људској потреби да се непрестано представљају другима обележени одређеним улогама (које им је доделило друштво, породица, социјално окружење, професија, материјални статус), као да човек без улоге не постоји.

* Затворили смо се у себе, као у песми о лифту који превози људе али и тишину?

- Јесмо, и као и тај лифт смо загледани редовно у властити амбис, али се ипак редовно пењемо до горњих спратова.

* Може ли књижевност да одушеви и себи привуче и младе људе?

- Један од услова да млад човек од детињства заволи књигу јесте да виђа своје родитеље како је држе у рукама уместо даљинског управљача. Не и нужан, јер имате младе људе код којих се љубав према књизи и читању развила у средњој школи или током студија, а потекли су из породица у којима је књига била непознати предмет. Наравно да може да их привуче и привлачи их књижевност. Мислим да није далеко будућност када ће све друге уметности толико потрошити сва средства пластичног, 3Д, хиперреалистичког, виртуелног дочаравања имагинарног света која им стоје на располагању, да ће последња реч припасти управо књижевности чије једино средство ће, као и увек остати реч, док ће се и даље највећи посао одигравати у глави читаоца који неспутано измаштава свет. Ликова Ане Карењине, наиме, има онолико колико има њених читалаца и ниједан није исти. Књижевност подстиче свакодневно рађање нових светова у нама.

* Шта вам даје наду да ће се култура, ипак, вратити на место које јој у друштву припада?

- У нашој земљи култура апсолутно није препозната као наш највећи и најбољи промотер у свету и чувар нашег идентитета; све је мање новца који се издваја за њу, због драстичног смањења средстава судбина најстаријег књижевног часописа, Летописа Матице српске виси о концу и никога није брига за то, пре само десет година у свету смо имали 47 лектората на којима се учио српски језик, данас их имамо 26, док Хрвати имају чак 60 пошто су препознали на време шта је њихов културни интерес; недавно је у центру Београда затворена књижара “Данило Киш” на чијем месту ће ускоро нићи банка или кладионица... Овде се, нажалост, покопава све што је добро. Наду даје истрајавање и жилавост културних програма и садржаја - уколико погледате, само Београд их је препун - који успевају да се реализују и поред минималне или никакве финансијске подршке. Наду у том сегменту даје бескрајна воља и ентузијазам, спремност за иницијативу креативних појединаца и група, који овде, хвала богу, никад нису били убијени.

ПРОСТАКЛУК НА СЦЕНИ

* Како оцењујете нашу језичку културу, као професор књижевности и језика?

- Наша језичка култура глобално гледано је подложна сиромашењу, што је последица све мање употребе језика у комуникацији у којој простор почиње да заузима знаковно писмо симбола које смо добили са својим компјутерима и мобилним телефонима и у којој се не обраћа довољно пажње на квалитет изражавања и писменост. Човек који је двадесет и четири сата бомбардован примитивизмом, простаклуком, неписменошћу и вулгарностима које нам сервирају медији, сигурно да и сам усваја нешто од тог не-говора и мукања сподоба и садржаја којима се овде затупљују масе; јер маса која је тупа је маса која је послушна, којом власт лако може манипулисати и која не размишља о било каквој промени. А језичка култура се негује и оплемењује активним читањем и квалитетном комуникацијом.