Албахари: Србија је поново место за живот

ПОСЛЕ свега, после испитивања средине која ми се понудила као могуће место живота, ипак је мој избор пао на Земун и на Србију. Вратио сам се. Можда ћу краћи део времена и даље проводити на путовањима, али то је нешто што се догађа свакоме ко живи од овог посла - каже, за "Новости", Давид Албахари, један од водећих савремених српских писаца, поводом коначног повратка у домовину, после две деценије у Калгарију, у Канади.

Нови период живота обележава и новим, кратким романом "Животињско царство" ("Чаробна књига"), за који је недавно награђен "Исидором Секулић" и доспео у најужи избор за НИН-ову награду.

Разлоге за тадашњу и садашњу одлуку, како каже, тешко је поредити, јер су били другачији:

- Кад смо одлазили половином деведесетих, деловало је да ово подручје заиста нема никакву будућност пред собом. Имали смо малу децу коју смо желели да сачувамо од свега што се овде догађало, да избегну националистичке идеје које су пласиране у друштву. Када се све то завршило, двадесетак година касније, управо су наша деца пожелела да се врате назад. Тако да су прво деца пошла за родитељима, а на крају су родитељи пошли за децом. Помислио сам: "Ако може мој син да каже да се добро осећа овде, зашто не бих могао и ја".

Па да ли је тако и испало?

- Заиста се добро осећам. Таман посла да није тако! Не бих био овде.

Дешавања у Србији пратили сте преко интернета, током повремених посета, али из "безбедне даљине". Шта вам се сада, на лицу места, открило?

- Највише ме изненадила малодушност људи, недостатак снаге отпора. Срећем људе који су наједном изгубили вољу и спремност да се боре за остварење својих идеја, и који су прихватили неку политику празних листића. То уопште не могу да разумем. Како неко покушава да говори о демократији а избегава слободну вољу и изборе? Главно је право човека да гласа за оно што хоће и жели. Ако испустите то из својих руку, испуштате сваку могућност да нешто мењате. Највише ме узнемирава што је већина људи потпуно незаинтересована за решавање политичке судбине српског друштва и одбрану својих принципа, чиме пушта неким снагама да делују много чвршће и непосредније.

Можда су људи овде уморни од политике, од осећања да стално крећемо из почетка?

- Могуће да ту има истине, али политика је свугде иста. Сад је у Алберти, где сам живео, после 40 година владавине конзервативаца, дошла на власт партија нових демократа, што је произвело невероватно чуђење људи. После апсолутне, тоталитарне владавине конзервативаца, они су потиснути, изгубили власт, али прво је морало нешто да се деси - пропало је тржиште нафте и није било више новца који је власт могла да црпи. Једна тако велика промена у економији мора да изазове и промене у друштву.

Али и код нас се свашта дешава...

- Код нас се ствари другачије одвијају. Можете да имате и најрадикалнију економску промену, а да уопште не утиче на стање у друштву, да се ништа не промени. Као да оно што се догађа у економији и политици нема ефекта на људе, гласаче, и као да пролази мимо њих. То је тај осећај већ виђенога, нечега што се стално понавља, у стилу: "А, видели смо ту причу". То је грешка потенцијалних бирача, а свако одустајање од права на избор је заправо давање гласа оном другом.

Објаснили сте то и у новом роману оценом да нас карактерише неспособност одлучивања.

- Неспремност да се уђе у револуционарне промене и ризике често је условљавала историјат Србије и српског народа.

о Осећате ли да нам прошлост претерано утиче на садашњост и будућност?

Осећам да неки заштитници идеја о прошлости желе да промене историјске вредности, истине и чињенице, а то је јако опасно за свако друштво.

Зашто?

Тиме се доводи у опасност сваки покушај ослобађања од грешака. Залагање за прошлост која може да се мења и прилагођава текућим дешавањима и политичким идеалима је погрешно.

Могу ли некакве резолуције да нам донесу коначно помирење и спокој?

- Неке од њих је потребно прихватити, иако се томе одупире нешто у националном бићу. Неке се не могу прихватити, јер стварно вређају национално биће. Али бити тврдоглав и инсистирати на нечему мимо захтева које намеће широка друштвена политичка заједница, може да буде и контрапродуктивно и да наше друштво доведе у ситуацију да буде означено као оно које није сагласно са принципима и ауторитетом оних са којим заправо жели да дели живот. Јесам за поштовање резолуција уколико оне доиста не задиру у суштину људског бића.

Није ли тешко одредити ту суштину?

- Јесте. Она се увек мери неким политичким мерилима, балансима и проценама, тако да никад не знате кога ћете задовољити а кога не.

Који политички ветрови су вам пријатнији?

- Све што вуче на политичку десницу по мени је чешће негативно, за разлику од онога што вуче ка некој, условно речено, левици.

- Верујем да је и даље тако, иначе бих одавно престао да бринем о овом свету. Нису политичари једини људи који доприносе лошем угледу света у којем живимо, већ ту спадају и многи од нас. Списак грехова модерног човека је превелик.

Који је највећи?

Звучи отрцано, али мора да се говори о еколошким аспектима нашег односа према свету. Највећи смо грешници ми сами који остављамо потомству један загађен свет, на рубу еколошке катастрофе која прети да достигне стварно монструозне размере. Али тешко је говорити против тих наводних грехова јер вас онда проглашавају за некога ко је противник напретка, технологије. То је исто као када се залажете за очување књиге као форме. Онда се млади људи, који су одрасли за компјутерима, буне и кажу: "Шта вама смета да књига буде у облику електронског издања, зашто мора да има корице?"

У младости вам је књига била врховни ауторитет. Има ли она данас такав статус?

За мене је књига и даље врховни ауторитет. Нажалост, ствари су се измениле и књига више не игра за људе толико значајну улогу као некада. Оне књиге које данас постају важне обично спадају у домен комерцијалних издања које мени као писцу старије генерације не одговарају ни као идеја ни као производ.

Значи, битка је изгубљена?

- Не треба губити наду у моћ и достигнуће књиге. Имао сам прилике да у многим местима не само код нас у Србији него и у другим државама видим велики број младих који и те како учествују у разговору о књигама, о њиховим утицајима и показују велику начитаност. Значи, књига није нимало угрожена, једино што је сада препуштено појединцу да сам пронађе начин како ће одабрати књижевни ауторитет коме ће се подвргнути.

Сведоци смо да култура и књижевност нису миљеници власти?

- Можда и не треба да буду. Људи непогрешиво осећају да када власт почиње много да хвали уметника или писца, нешто није у реду. По природи ствари уметност мора да буде противник система, чак и да је систем најидеалнији, мора да буде критички настројена према друштву. Између власти и културе никада не сме да се стави знак једнакости.

У чему човек налази утеху и срећу?

- Тешко је рећи да ли је било где и било ко срећан, јер је питање среће индивидуално. Понекад бити срећан значи бити на мирном месту. Мени је то у Канади било најважније од свега. Нисте се плашили полицајца, а војника нисте ни имали прилике да видите. Једини човек кога смо се плашили је био порески службеник. Одједном сам се нашао у уређеном друштву. Касније откријете да оно функционише као и свако друго.

Чему се овде надате?

И наше друштво може да буде идеално, само када би људи попустили у тумачењу да је свака жеља за применом светских мерила уперена против нас, што није тачно. У Србији бих на срећу и даље гледао као на жељу да владају мир и спокој, и наду да неће бити више сукоба који су ме одвели одавде половином деведесетих.