Кајоко Јамасаки: Тихи гласови обичних људи

ПОЕЗИЈА настаје у тишини која нас грли у свом наручју. Поезија се налази између језика, или изван свих језика, као јутарње сунце. Свет доживљен на јапанском језику и свет доживљен на српском додирују се у мом телу као светлост и сенка - каже за "Новости" Кајоко Јамасаки (1956) поводом књиге песама "Водени цветови", у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани".

Рођена у јапанском граду Каназава, песникиња у Београду живи од 1981. године и редовни је професор на Филолошком факултету. На оба језика објавила је укупно 11 песничких књига. Песме у овој збирци на српском, повезане су, по њеним речима, оним нитима које спајају свет живих и свет мртвих, свет човека и свет жене, туђину и домовину...

* Насловном песмом враћате се у детињство, мирисе и видике домовине?

- Детињство је, за мене, невино полазиште, почетак за дуго путовање, извор безбрижне радости. Оно је драгоцено, јер у њему смо били отворени према непознатим световима. Али, моје песме које се односе на детињство, везане су и за трагично осећање, јер су посвећене рано умрлој сестри. Сестра је, у мојој поезији, важан симбол пролазности али и вечности. Она је и суза и осмех.

* Неке песме посвећене су и ужасним последицама рата?

- Свесна сам да је колективна катастрофа као књижевна тема опасна, јер поезији спрема клизав терен. За време ратова написан је низ лоших песама, које нас отуђују од самог живота, сатканог од суптилних осећања и значења. Дуго сам чекала, међутим, да дође тренутак да певам о избеглиштву које су доживели моји блиски пријатељи током грађанског рата. Као странкиња, њихов немир доживљавам као свој. Могла бих рећи да сам само записивач усмене поезије савременог нестабилног времена. Чекала сам дуго, веома дуго овај тренутак да њихове речи постану песме. Оне се, међутим, разликују од песама српских аутора, јер су написане из угла странца. Измештена је тачка гледишта. Као песникиња из Јапана, унела сам нешто етерично, ваздушасто, без географских имена.

* Пишете и о земљотресу у Јапану?

- Судбина је хтела да доживим и велики земљотрес у Тохоку 11. марта 2011. Он је изазвао и нуклеарну катастрофу у Фукушими. У тим великим трагедијама желим да сачувам тихе гласове обичних људи, чији су животи непоновљиви. Да бележим њихову тишину, племенит мук. Поезија мора да укаже на једва приметне светлости из дубине таме.

* Иако кроз вашу поезију провејава двојство култура, патње људи су свуда исте?

- На први поглед, свака земља, теби као странцу, показује своје лице, веома различито од онога што ти је познато у домовини. Међутим, земља је чудесна кугла, обмотана спољашним слојевима. Ту су језик, храна, вино, обичаји, религија, музика, уметност... Те различитости често збуњују, одушевљавају, радују, растужују... Али после доживљавања тих слојева, откриваш језгро које се крије у тој чаробној кугли, а које је, верујем, веома сродно у свим људима, у многим крајевима света. Поезија, као искрена љубав, најбоље нам помаже у трагању за тим језгром које нас спаја.

* Могу ли речи, како кажете, да загреју свет?

- Недавно сам читала стихове у Токију. Препуна сала, била је испуњена топлином слушалаца. Њима није лако доћи да слушају песме, јер се тамо убрзано живи. Неки су слушали склопљених руку, жмурећи, као на молитви. Публика поезије увек чини малу републику одабраних људи, који заустављају време префињеном тишином. То је саборност. Тај призор је свуда сродан.