Васкрс у српској књижевности

Христос је говорио да ће васкрснути трећег дана после смрти. О томе, уосталом, сведоче његови јеванђелисти и црква, која већ више од две хиљаде година прославља овај, за хришћане највећи догађај. Док је проповедао многобошцима о Христовом васкрсењу, апостол Павле је наилазио на неповерење, па и исмевање. И у савременом добу много је неверника и оних који су Христово васкрсење сматрали за апсурд. “Васкрсење није неки догађај који би се десио без узрока, или по сили човекове снаге и моћи. Узрок васкрсењу је сила Божија, а не људска”, пише др Лазар Милин. Такав приступ својствен је житијима и беседама којe припадају срској црквеној књижевности.

У “Карејском типику” из 1199. године, који је сачинио Свети Сава, за испосницу коју је себи наменио у Кареји, у административном средиштву Свете Горе, регулише се, поред осталог, и празновање “Васкрсења Христовог”, канон васкрсни, итд. А тако је и у житијима од 13. до 18. века (од Теодосија Хиландарца до Гаврила Стефановића Венцловића).

Доситеј Обрадовић је рано потпао под утицаје светачких житија. Али се разочарао у калуђерски живот, напустио је манастир, раскинуо са црквенословенском традицијом и тако започео ново, грађанско доба наше књижевности (Јован Деретић). Доситејево “Писмо Харалампију”, написано на Васкрс, 1783. године, сведок је једног времена и духовног расположења. Потом протиче век и по бурне српске историје, духовности и књижевности. После Доситеја стварали су писци попут Јована Мушкатировића и Емануила Јанковића, који су настојали да се што више приближе народном стваралаштву и језику. Почетком 19. века јављају се Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и Лука Милованов, али у њиховом делу нисмо пронашли одговарајуће примере са темом Васкрса.

У то време је српска књижевност имала и изразите представнике сентименталистичког и класицистичког песништва, попут Лукијана Мушицког али је тек са Петром Петровићем Његошем добила велики спев, “Лучу Микрокозма” која је, истовремено, и “филозофска песма о трагању за истином о човеку” (Ј. Деретић), највеће песничко дело 19. века и “израз религиозне визије” (Павле Зорић).

Следе српски романтичари и реалисти, који су писали о Васкрсу. Поменимо песму “Молитва”, коју је Бранко Радичевић, написао на Васкрс, 1844. године. Потом песму “Пролеће и Ускрс” Јована Јовановића Змаја. Лаза Лазаревић, који се сматра највећим уметником међу реалистичким приповедачима, написао је непосредно по Васкрсу, 18. априла 1875. године, једно писмо из Берлина, индикативно за нашу тему. Сима Матавуљ, мајстор кратке приповетке, написао је причу “Христос воскресе!”. Милета Јакшић, готово заборављен као песник, има причу “Христос у крчми”. Причу “Певачев Ускрс” написао је Радоје Домановић, који припада сатиричкој традицији српског реализма. Светозар Ћоровић, херцеговачки приповедач, по књижевним одликама најближи је традицији реализма. То показује и његова прича “На Васкрс”. Већину прича из збирки “Из старог јеванђеља”, “Стари дани” и “Божји људи” Борисава Станковића, могли бисмо одабрати за илустрацију уметничког доживљаја живота после смрти.

Такве примере проналазимо и у прози модерних приповедача, попут Исидоре Секулић, Драгише Васића, Иве Андрића, Боривоја Јевтића, Станислава Кракова и Растка Петровића.

Када је о модерној српској поезији реч, на самом почетку стоји антологијска песма “Српски анђео” Алексе Шантића, или нека од песама Јована Дучића, које опевају “Хришћанско пролеће”. Иако Момчило Настасијевић у својој поетици даје религиозности повлашћено место, далеко је од црквене догматике. О томе сведоче његови стихови у “Речи у камену”. Антологијска је песма Владана Деснице “Молитва разочараног Исуса”.

Док се у неким стиховима, као у песми “Он”, Миодраг Павловић надахњивао “негативном теологијом средњовековних мистика”, у поетско-прозним записима “С Христом нетремице” “тријумфује песникова тежња ка сједињењу с Христом” (П. Зорић), у “Светогорским данима и ноћима” чини се да је успостављена “мистична комуникација са распетим Христом”.

И песништво Ивана В. Лалића, нашло је корена у молитвама. Најбољи пример за то је његова последња, пред смрт састављена књига, “Четири канона”.

Љубомир Симовић, у многим својим песмама, као и у драми “Бој на Косову”, гради слике између два света, подељености “између религиозне контемплације и уживања у мирисима земаљским” (Зорић).

Посебно место припада Николају Велимировићу. Несумњиво, он је највећи српски православни мислилац, беседник и песник са изузетним даром. “Његови молитвени текстови су ремек-дела у области песме у прози” (П. Зорић). Уврстивши га, први пут, у једну антологију савремених српских песника, и први пут са религиозном предзнаком, Павле Зорић запажа и следеће: “Николај Велимировић одбацује вредност материје (“гњилости”) и слави дух. Он није само лирски песник у стању екстазе. Он је и полемичар. Колико је само јетких и тешких речи изговорио осуђујући хулитеље на Христову веру!”

У антологију “Васкрс у српској књижевности” (“Дневник”, 2007, 2010), уврстио сам “Беседу на Велики петак” и “Чудеса на Васкрсењу” владике Николаја, као и његову песму, готово химну Васкрсу - “Људи ликујте!”.

Када је реч о усменој (народној) књижевности, оно што је сачувано, у рукописним збиркама, делимично објављено у књигама, сведочи о томе да је и у народу било песама са различитим религиозним темама, а посебно у вези са великим хришћанским празницима, као што су Божић и Васкрс. Особена су три примера: “Из плача мајке божије за сином”, “Христос теши матер” и “Налазак часног крста”, као и епска народна песма “Наход Момир”.