Театар Достојевског

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ руски писац 19. века, Ф. М. Достојевски, један је од најизвођенијих аутора на позоришним сценама у 20. веку, а присутан је и у 21. веку, не само у Русији већ и у свету, иако није написао ниједну драму. Било је неколико покушаја инсценација и крајем 19. века, али дело Достојевског је оживело тек на сценама у 20. веку и тако постало својеврсни драматуршки постскриптум - каже за "Новости" Зоран Ђерић, поводом свог огледа о Достојевском, који је објавио у књизи "Драматуршки постскриптум", у издању Позоришног музеја Војводине.

У Ђерићевој књизи позоришних огледа, пажња је у првом делу посвећена словенским писцима (са изузетком Албера Камија): Достојевском, Чехову, Гомбровичу, Виткјевичу... У другом делу су српски писци: од Јована Поповића Стерије, преко Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, до Милоша Црњанског и Иве Андрића.

- Реч је о писцима који су већ одавно у историји позоришта. Настојао сам да додам неку фусноту, да пронађем нешто о чему је мање писано или није писано. Покушао сам да укажем на мање цењене, а, по мом суду, важне аспекте појединих дела поменутих писаца. Отуда и овај "Драматуршки постскриптум" - каже Ђерић.

Када је у питању Достојевски, аутор истиче да је један од првих проблема жанровско одређење његове прозе:

- Није једноставно рећи само роман. Однедавно се користи симбиоза: роман-трагедија. С тим у вези и театралност Достојевског. Једна од омиљених речи чувеног писца је сцена. Она је композициони принцип свођења више личности у одређено место, од кога у једном тренутку зависи њихова будућност. Сцена је изграђена као мизансцен у позоришту. Сцена је код Достојевског позоришна. Сценски метајезик постоји у изобиљу у повести "Ујкин сан". Отуда је она прво и врло често инсценирано дело. Богат је театрални језик "Села Степанчикова", потом "Злочина и казне", "Идиота", "Браће Карамазов". Достојевски је прихватио драматичну форму као конструктивни фактор својих дела.

Свој позоришни живот романи Достојевског су започели на западу, на сцени париског театра "Одеон" и "Лесинг театра" у Берлину. Сада га највише играју у Москви и Санкт Петербургу, али је игран и у Бечу, Лондону, Милану, Њујорку, Риму, Лајпцигу, Кракову, Ослу, Прагу, Београду, Новом Саду...

- Иако је рецепција књижевних дела Достојевског код нас започела још у другој половини 19. века, његове адаптације и инсценације су код нас започете тек 1907. године. Извођене су адаптације свих романа: од "Злочина и казне" (1907), преко "Идиота" (1932) и "Браће Карамазових" (1938), до "Понижених и увређених" (1959) и "Злих духова" (1975). Последње извођење је било 2013. У Југословенском драмском позоришту - каже Ђерић.

Из истог угла овај аутор посматра и Иву Андрића, најзначајнијег српског и југословенског писца 20. века.

- Андрић је сумњао у драматизације својих дела, а сам није писао драме, нити je желео да своју прозу драматизује. То ипак није сметало бројним драматурзима и редитељима да његова прозна дела инсценирају, али, углавном, после пишчеве смрти - каже Ђерић.