Сам живот је оптимизам

ПРОЗНОМ књигом "Сабо је стао" о последицама смрти и суочавању са нестанком најближег бића, песник Ото Хорват заслужио је недавно награду "Биљана Јовановић", ушао је у најужи избор за НИН-ову награду и добио значајан број гласова Великог жирија "Вечерњих новости" у надметању за признање "Меша Селимовић".

Хорватов први роман (издавач КЦ Новог Сада) настао је у покушају "да се прича на ивици непричљивог, у тишини након вести о смрти".

Књига је заснована на вашем личном губитку?

- Моја супруга Александра је умрла након дуге и тешке болести, како се то еуфемистички каже за неког ко оболи од рака и умре од последица болести. Александра, нажалост, није отишла лекару на време и то је такође трагедија, јер врста тумора коју је имала данас је излечива ако се на време открије. Ту човек није паметан и не налази одговоре на зашто и како.

Иако сте песник, о овоме нисте проговорили кроз поезију?

- Претпостављам да је неко други можда и могао помоћу песама да изрази бол и да опева своју драгу. Ја у поезији нисам нашао адекватан медиј за то. Песме које сам написао су биле херметичне и једино сам ја могао да будем у комуникацији са њима. Свако други не би ништа разумео и ту ми се онда наметало питање смисла не само такве поезије, него и сопственог битка. Осим тога, желео сам да напишем нешто што ће имати везе само са Александром, са њеним животом, рецимо роман о њој, а да то нисам успео, мислим да причам и приповедам само о њој, видим као мој лични фијаско.

о Чиме сте се руководили стварајући ово дело?

- При писању овог романа у фрагментима руководио сам се у једној извесној мери приступом Макса Фриша према реалности, свом животу и биографији у његовом последњем роману. Говорити о свакодневици, а избећи баналност и кич био је мој циљ који сам могао да остварим, чини ми се, само фрагментарним и нелинеарним приповедањем.

Како се приповедач носи са сазнањем да је заустављен у времену у коме је све постало бесмислено, а свет наставља да постоји?

- То је прилично поражавајућа чињеница. Али биографије мојих омиљених писаца су ме навеле на размишљање да има и горих ситуација од моје. А да не говорим да ми је одлазак код психолога дао могућност да се изместим на тренутке из бола и патње и видим своју и Александрину биографију као једну тачку у линији која води од настанка живота на овој планети до њеног краја кроз коју милијарду година. Није ни то лако прихватити као чињеницу, али човек може да бира.

Поглавља романа доносе само фрагменте сећања. Може ли се добити битка против заборава?

- Заборав је сијамски брат сећању. Да нема сећања, не би било ни заборава. Нова искуства, нови дан, сутра је већ део сећања и оно јучерашње потискује оно од пре неки дан, јер иначе не би било места у нашим мозговима. Буквално би нам се десило као код компјутера када нам јави да му је препуна меморија. Наравно, рачунамо ли на заборав као неминовност, онда нам је свако ново сећање које искрсне у памћењу јаркожути маслачак међу бетонским плочама тротоара.

Да ли је писање лек, који даје наду и смисао?

Књижевност и уметност уопште одувек су имали улогу и мелема у разним животним и историјским ситуацијама. Ако стварање уметничког дела схватимо као процес контемплације аутора, ако је дакле уметник у стварању дела нашао смисао свог постојања и живота уопште, онда се читаоцу (у случају књижевности) пружа могућност да већ утабаном стазом дође до жељеног смисла и наде. Сам живот је у суштини оптимизам, и то не треба заборавити. Зато и после "тешких" књига и тема налазимо смисао и радост у животу.