Милован Витезовић: Тражим се у своме народу

ЗАМИСЛИШ громаду и брусиш је до зрна мудрости - записао је, започињући свој књижевни опус пре више деценија, књижевник Милован Витезовић и тако је радио реченицу по реченицу, мисао по мисао, стих по стих, реплику по реплику, непрестано и свакодневно.

Међу његовим мислима о стрпљивом писању, издваја се и ова: "Умни рад је физички неиздржив". Са том одговорношћу Витезовић је писао песме, песме за децу, романе, драме, филмске и телевизијске сценарије, афоризме, студије и есеје. Тако је створио обимно дело, које се већ више пута бира и сабира. Сада му Завод за уџбенике већ пету годину објављује изабрана дела, објављујући, према финансијским приликама, сваке године по четири књиге, где свака књига има додатак како су је критичари вредновали. Вреднујући Витезовићево дело, Завод за уџбенике га је управо и предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Често вас питају шта вам је основна књижевна вокација: песник, драмски писац, сатиричар, романописац?

- У "Песничком умећу" Аристотел је све видове књижевног стварања назвао песништвом, делећи га на епско, драмско и лирско. Ја сам заклети аристотеловац, и по уверењу и по образовању, и старам се да све што напишем, било где да се сврста, припада песништву и да буде уверљиво. Песници морају да знају свој дуг, али о дугу морају обавестити народ.

Колико писац треба да буде национално свестан или анационалан?

- По мени, и у мишљењу и у писању има закона генетике. И биљке припадају врстама, па се и по врстама разврставају у подврсте које имају своје извесне карактеристике. Не спорим анационалност и право на њу, јер је и то честа појава, коју не треба другима наметати. Анационалним опредељењем и поступањем не прелази се из малог у велики народ. Само се губи родно тло под ногама. По мени, природан је ред - човек, народ, човечанство. Моје порекло је српско, мој језик је српски, моје мисли су српске. Ја се као писац тражим у своме народу да бих се на тај начин нашао и у свету, и имам неког успеха. Тешко да има свесног човечанства без тековина народа. Волим човечанство у богатству цивилизацијских постигнућа и разлика народа.

Многи истичу драмску телевизијску серију "Вук Караџић" као ваше животно дело?

- Само сам десет година окапао над историјском судбином мога народа у првој половини 19. века, и показао како га је Вук Караџић његовим - народним благом увео у ред историјских и културних народа, и са тим, о невоље, суочио тај народ на крају 20. века. Серија је доживела европски успех и донела највишу награду, што мој труд чини вредним. Ту серију сам писао свестан да велике националне теме најлакше, ако се пишу у успаљености, постају промашене. Писац се мора често одазвати сопственом еху, јер је око њега његова географија.

Француско издање романа "Чарапе краља Петра" представљено је недавно, 21. фебруара, у Културном центру Србије у Паризу. Како је протекла промоција?

- Није моје да говорим и да оцењујем промоцију сопственог дела. Ко почне сам да се хвали, није више сам. Допустите ми да призовем друге да искажу своје оцене. Славица Петровић, директорка Културног центра Србије у Паризу, јавља ми мејлом да промоција спада у три најпосећеније књижевне вечери огранизоване у овом културном центру. Сличан је мејл промотера књижевника Комнена Бећировића, који већ пет деценија живи у Паризу. Промоција је почела текстом академика Милована Данојлића, који је послат из Поатјеа и у коме је прва реченица: "Милован Витезовић је показао ретку храброст: нашао се лицем у лице са једном крунисаном главом, без устезања и без подразумеване формалности." Главни промотер био је професор Сорбоне Бернар Лори: "Ја сам ову књигу три пута читао. Први пут на енглеском језику. А пошто је било билингвално енглеско-српско издање, и српски сам утврђивао. Сада сам је прочитао на француском, увек са узбуђењем, које се у добрим преводима не губи. Ова књига, драма о српском краљу Петру и српској сељанки, мајци Макрени, показује да дух антике није на Балкану још прошао."

Промоција је вођена на француском језику, једино је аутор био симултано превођен?

- Симултани преводилац је и преводилац романа Амалија Витезовић. Кад буду објављени већ најављени текстови о роману професора Сорбоне Френсиса Конта, који ће и један час са својим студентима славистике посветити овој књизи, историчара Жан Пол Беса и Жан Кристофа Буисона, уредника и шефа културе и уметности у магазину "Фигаро", ова промоција ће бити још потпунија. Драго ми је да је овом промоцијом у Центру промовисан и нови француски издавач - издавачка кућа "Едисион Езопија", коју води Рашко Мићевић. Иако су у већини публике били Французи, било је то вече великих узбуђења. Узбуђења је било и сутрадан у свечаној сали Храма Светог Саве, где је на дан Светог Симеона прво промовисано дивот-издање Завода за уџбенике "Свети Сава у руском царском летопису", мене као приређивача и преводитељке Миљенке Витезовић, а потом и српско издање "Чарапа краља Петра" и књиге есеја "Мисли српски". Промотери су били протојереј-ставроф Никола Шкрбић, професор Богословије, сликарка Драгана Пајовић, потпредседница Савеза Срба Француске, и књижевник Властимир Шаркаменац.

"Чарапе" су до сада преведене на осам језика (енглески, француски, италијански, руски, грчки, румунски, шведски и есперанто). Зашто овај роман привлачи стране читаоце?

- Да будем поштен, нисам утврђивао. Са овим лепим догађајима није ни важно. Значајно је да је роман преведен на све језике наших савезника у Првом светском рату и да је на сваком од тих језика имао више издања, којих је до сада шеснаест. Руска издања су била најтиражнија: 170.000 плус 80.000 примерака. За ово издање добио сам награду Имперскаја култура Савеза писаца Руске Федерације. У Италији се два издања "Секоп едициони" промовишу у Клубовима Савоје по великим градовима у част стоте годишњице почетка Првог светског рата.

Која од порука књиге је посебно важна за садашњу Србију и време у којем живимо?

- Књига чини част српској култури, и једина порука би могла да буде да више поштујемо себе и да будемо достојни своје историје и дела своје културе.

Да ли нас свет види и препознаје по дометима из културе, књижевности и уметности, или су увек на тапету неки други параметри?

- Сигурно је да нас најбоље препознају по књижевности и уметности, ако смо доступни свету. А то је проблем. Ми према најбољем ни овде нисмо расположени. Затварали смо музеје и галерије, укидали издаваче, распродавали књижаре, терали позоришта да таворе... Деценијама се питамо којој то култури припадају наша министарства културе. Морамо прво доћи к себи, да бисмо могли у свет.

Где грешимо у односу и бризи према култури, језику, писму и образовању?

- Свуда, свуда, свуда! За шири одговор биле би потребне целе ваше новине. Не знам где нисмо грешили. Кад бисмо могли да се прослављамо на грешкама, не би нам било краја!

Написали сте једном: "Кад Србима буде добро, биће то крај историје!"

- Србима толико није добро да крај историје не треба очекивати. Написао сам и: "Они који су нас довели довде одвешће нас још даље!" Нешто сам и дефинисао: "Комедија је кад илузиониста забавља народ, трагедија је кад га води!"

Која би била дијагноза стања српског друштва?

- Клоним се дијагноза. Не могу ни себи да их дам. А и плашио бих се. Једном су психијатри изјавили да смо луд народ. После смо улетели у велику лудницу.

Да ли сте још увек један од најцитиранијих живих писаца?

- То се лако може проверити, мислим да на "Гуглу" у овом часу имам скоро 90.000 цитата, највише на немачком. Код Немаца сам већи циник него што сам икад пожелео да будем.