Никола Живановић: Поезија на лошем гласу

СВАКИ песник има опсесивне теме које, хтео он то или не, повезују све његове песме. Код мене је то тема среће, тачније љубавне (еротске) среће. Она кратко траје - каже за "Новости" песник Никола Живановић (1979), добитник овогодишње награде "Бранко Миљковић" за књигу "Carmina Galli", у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани".

Говорећи о заједничкој нити која повезује ове песме, Живановић истиче да је срећа мучнија него несрећа:

- Отуда жеља да се она претвори у бол, у садо-мазохизам, да се уништи објекат који изазива срећу или да нас тај објекат уништи. Уништење вољене особе је конзумација среће. А наше уништење је спас. Можда звучи јеретички, али онај хришћански спас.

* На шта нас упућујете насловом књиге?

- Пре свега на Корнелија Гала, римског песника који је темељно утицао на светску поезију преко својих следбеника - Вергилија, Тибула, Проперција, Овидија - мада његове песме нису сачуване. То у крајњој линији није важно. У неколико песама о стварности са почетка књиге управо износим став да је небитно да ли се нешто десило или није. Довољно је да је нешто замисливо и тиме је већ веће од сваке стварности. На крају књиге Гал каже да ће његове песме бити вечне као Рим и звезде. Међутим, наслов има и друго значење. Ипак, оставио бих својим проницљивим читаоцима да га докуче.

* Какво се лице стварности показује у овој поезији?

- Укратко - човек је бедан и када је срећан, а срећан је тако ретко, и то само у младости, једино зато да би као старац био још беднији пошто ће моћи да се сећа тих неколико јадних тренутака напабирчене среће. То би био сажетак онога што сам већ рекао. Међутим, ван стварности је област среће, химни, усхићења лепотом, радости које постоје тек пошто се изразе речима.

* Чему данас песници и успева ли поезија да испуни наше животе?

- Поезија је увек била и увек ће бити споредни део живота. Али нагласак је на овоме увек. Људи који мисле да је поезија данас скрајнута, то мисле јер је пореде са неким стварима које уопште нису истог реда. Рецимо филмови, телевизија, популарна музика, тривијални романи. Нажалост, то неке песнике води у херметизам због губљења вере у њену комуникативност, а неке друге тера да се такмиче са популарном културом. И једна и друга ствар изводе поезију на лош глас.

* Успева ли млађа генерација песника да се покаже како треба на књижевној сцени?

- Не волим да мислим у појмовима генерација, покрета, група. Мислим да свако, а поготову песник, мора да буде индивидуа.