Култура

Томаш: Век човека без страсти

Б. Ђорђевић

17. 01. 2015. у 16:40

Песник Марко Toмaш за "Новости", о књизи "Одрастање меланхолије": Лицемерје је особина због које вреди презирати читаво човечанство. Песме као оптужница и клетва љубави

ПОЕЗИЈА није никакав антибиотик. Она је средство комуникације, начин да допрем до других људи у овој великој самоћи на коју смо осуђени - каже за "Новости" Марко Томаш (1978), један од најчитанијих песника млађе гарде на просторима некадашње Југославије.

Рођен у Љубљани, живео је у Сомбору, Сарајеву, Загребу и Сплиту, а сада је у Мостару. Изабране песме недавно му је објавио "Лом" у књизи "Варање смрти", а вечерас ће у књижари "Плато" представити књигу "Одрастање меланхолије", у издању "Контраст издаваштва", у којој су обједињене његове две последње збирке поезије "Збогом, фашисти" и "Булевар народне револуције" и нове кратке приче.

* На шта упућује наслов "Збогом фашисти"?

- Те песме имају најмање везе са политиком. Дошао сам у фазу живота у којој сам освестио властиту диктаторску природу и схватио да смо сви склони фашизму, барем оном интимном. Људи и кад воле угњетавају. Наша љубав је она Преверова крлетка, златни кавез, али ипак кавез. Због те спознаје, песме у "Фашистима" су оптужница, или у најмању руку, клевета љубави. Лицемерни смо, јер диктатуру властитих емоција, најегоистичније пориве, често прогласимо племенитим.

* Пишете о томе да нема више ничег чистог међу људима... Како тумачите оно што сада живимо?

- Проблем с овим просторима је тај што ми још увек нисмо завршили Други светски рат, а његов исход смо кренули мењамо почетком деведесетих година. Из тога смо изашли равно у сивило транзиције, у време у којем будућност као идеја више не постоји. А на тој идеји је био заснован цели систем у којем смо живели скоро 50 година, који је био заснован на обећању боље будућности.

ЛЕНОН ПРОТИВ БИБЕРА - У последњих тридесетак година, уместо великих харизматичних политичара имамо владавину чиновника, уместо Ленона имамо Џастина Бибера итд. Између осталог, то пражењење света од идеја је довело до тога да велики повратак на сцену доживи прадавна и, до пре 30 година назадна и смешна, идеја Бога стваратеља. Политка се претворила у бирократију, а подручје идеологије је враћено у цркве и џамије. А све то скупа је једно велико ништа, више нема ни привида нечега, зато је 21. век празан и окупан безнађем и, вероватно, најближе бесмисленој људској егзистенцији.

* Шта смо после свега открили?

- У свему нам се поновно открила бесрамна и крволочна људска природа. То је добро, јер ме нико више не може лагати. Подивљали смо у етикетирању речима које су испражњене од значења, а које су своје значење промениле тако да их користимо потпуно погрешно. Пуно се одвратних ствари догодило, ревизионизам најгоре врсте поготово, само још један показатељ људског лицемерја. Управо је то људска особина због које вреди презирати човечанство. Ми живимо ништа, историја је ништа, будућност не постоји, презир према људима је једина исправна ствар. Тиме, наравно, презиремо и властиту бесмислену, потпуно промашену и глупаву егзистенцију. Ако тако размишљамо онда смо на трагу нечега што бисмо могли назвати поштеним.

* Читамо о празнини 21. века ... Које су последице стања да је "Америка без Витмена и Керуака, Европа без револуција"?

- Ово је век оног Ничеовог "Последњег човека". То је човек без страсти. Човек без идеја. Човек са ситним потребама. Наравно, то је тако кад говоримо о тзв. западном цивилизацијском кругу којем, били ми тога свесни или не, и сами припадамо. То пророчанство немачког филозофа се обистинило и сад смо ту где јесмо. Нисмо састављени више од идеја, нема никакве апстракције, имамо само потребе. Без тих старих идеја нема ни америчког сна као што нема ни европских цивилизацијских искорака.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације