Трагови века у камену

ВАЈАР Сава Сандић јуче није био у прилици да присуствује прослави свог 100. рођендана, коју му је уприличио Народни музеј у Београду. На отварању изложбе у част његовог животног века, директор наше најзначајније културне институције Бојана Борић Брешковић, прочитала је Сандићеву кратку и емотивну поруку:

“Драго ми је што ме нисте одбацили, заборавили. То је корак који треба ценити и поштовати јер ја сам човек у годинама када многе ствари немају исти значај као раније.”

Аутор поставке, која представља 15 његових скулптура које се налазе у колекцији ове куће културe, јесте музејски саветник Вера Грујић. Уз честитке за 100. рођендан, изложбу је отворио Никола Кусовац.

Рођен у Зајечару, где се његова породица затекла тешке 1915. године, већ као дечак Сандић је показивао склоност ка уметности, а посебано према пластичном обликовању, које се претворило у његов животни позив.

Попут већине чувених скулптора, нарочито оних са медитеранског подручја, првенствено је савладао занат - уметничку обраду камена. На усавршавање је кренуо 1933. у атеље познатог вајара Томе Росандића. Убрзо је постао његов главни сарадник, а будући да је Росандић био крхког здравља, поверавао је Сандићу да увеличава и дотерује његова најзначајнија дела, међу којима је и снажна експресивна композиција “Играли се врани коњи” испред здања Народне скупштине. Упоредо је, од 1935, похађао и течај фигуралног цртања код Петра Добровића.

На Уметничку академију ступио је 1939, дошавши са већ широким ликовним образовањем. Након што је, 1947, Влада ФНРЈ донела Указ о оснивању и раду државних мајсторских радионица ликовне уметности, Тома Росандић је одређен за једног од значајних стваралаца за које се сматрало да ће младим, већ формираним уметницима, проширити видике и помоћи им да стекну виши ниво образовања. Међу одабраним полазницима његове Мајсторске радионице (Ана Бешлић, Олга Јанчић, Јован Солдатовић, Анте Гржетић, Ратимир Стојадиновић) био је и Сава Сандић, који је окончао школовање 1955. године.

Остајући веран класичним вајарским концепцијама и материјалима, радио је портрете, фигуре и представе животиња. У његовим делима прожетим духом поетског реализма манифестује се склоност ка синтези која се огледа у сажимању површина и финој стилизацији, било да су у питању интимистички облици затворене концепције, или разуђене форме у којима се бави покретом.

ДАРОДАВЦИ

САВА Сандић, као и његова дугогодишња животна сапутница, вајарка Мира Сандић (1924-2010), припадају највећим добротворима Народног музеја у Београду. Поклонили су велики број својих, али и значајне радове других уметника које су поседовали.

Како је на јучерашњем отварању изложбе нагласио Никола Кусовац, овај уметничко брачни пар имао је и заједничку ликовну преокупацију, као чест мотив дела и Саве и Мире Сандић јавља се - материнство.