Светлана Бојковић: Данас се траже обичне фаце

ВЕСТ о награди "Златни ћуран" за животно дело, 44. фестивала "Дани комедије" у Јагодини, затекла је Светлану Бојковић у Србији: иако већ више од две године живи у Хелсинкију, позната позоришна, филмска и телевизијска глумица ових дана борави у родном граду и ту ће остати до почетка фебруара због снимање наставка серије "Улица липа". А од богатог позоришног опуса, који је стварала у два театра (као члан Југословенског драмског и Народног позоришта) и на многим другим сценама, тренутно је на њеном репертоару само један наслов - Нушићева "Госпођа министарка" (режија Милица Краљ) у извођењу Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке.

Иза ње је изузетан "минули рад" у нашем театру, па не чуди чињеница да јој је недавно припало треће признање за животно дело. "Златном ћурану" претходио је "Добричин прстен" и награда "Бранислав Нушић".

- Награда ме је веома обрадовала, поготово што сада нисам активна, у орбити. Увек кажем да сам имала и срећу да ме признања не мимоиђу, већ да стигну у правом, зрелом тренутку - каже Светлана Бојковић.

* Иако вас широка публика углавном не доживљава као комичарку, добили сте још једно признање за овај жанр?

- Обожавам комедију, мада су ме у Југословенском драмском, у коме сам почињала каријеру још као студенткиња, с обзиром на мој изглед, држање и васпитање, одмах сврстали у фах хероина. Мислим да је касније одлучило то што сам у позоришном салону волела да причам вицеве и имитирам, па ми је прво Мата Милошевић дао малу улогу у Нушићевој "Протекцији", а онда и Перица Славенски у салонској комедији Оскара Вајлда "Лепеза леди Виндермир". Потом је уследила улога Еле у Нушићевом "Мистер Долару" и Беловићевој режији, која ми је донела награду "Вечерњих новости" за епизоду, на Стеријином позорју. Могу рећи да сам протеклих деценија имала широку лепезу наслова и разноврстан репертоар.

* Ваше схватање комичног често је било много суптилније од неких других глумица. О томе сведочи и бањалучка "Госпођа министарка"?

- Схватање комичног је у углу размишљања, углу из кога лик гледа на свет. Из унутрашње стране личности која има померен поглед на стварност. По мом мишљењу, гегове није потребно додавати. Зато волим енглеску комедију, она управо то демонстрира.

* Којим улогама сте у досадашњој каријери најзадовољнији?

- Обожавала сам Белизу у Молијеровим "Ученим женама", Јованку у Нушићевој "Пучини" и Живку у "Госпођи министарки". Када је о Живки реч, руководила сам се оним што сам тек касније прочитала да је Нушић рекао, како је "узео за руку малу, обичну жену из њеног миљеа и увео је у другачији свет". Министарка није Стеријина Фема, велика је разлика између та два лика: Живка је позитивна, из сукоба два различита света и дешава се комика, па нису потребни додатни гегови и украси. Фемино понашање је из другачијег карактера, Живка је безазленија.

* Играли сте краљицу Наталију, Надежду Петровић, Милунку Савић, Жанку Стокић, велике трагичне жене наше историје?

- Мушкарци су ти који су одлучивали о њиховој судбини. Можда би међу њима, да је дуже поживела, најбоље прошла Надежда Петровић. А ето, Жанку је од стрељања спасла само огромна популарност у народу... Играти такве жене велика је одговорност, нека врста мисије. Али, не можете ићи на сличност. Тумачећи овакве ликове најважније је ставити себе у дате околности: Наталија је прогнана из Србије, Надежда заражена болешћу, Жанка понижена, а Милунка без достојне пажње и поштовања после Првог, а нарочито после Другог светског рата. Жанка је, ипак, међу њима била најтрагичнија јер је имала најмању могућност избора.

* Улога Мике у "Псу који је волео возове" донела вам је велико филмско признање, "Златну арену" у Пули. Занимљиво је да је то једна од ретких ваших улога жена с маргине?

- У почетку сам се чудила што ме је Горан Паскаљевић одабрао за ту улогу. Али, да је Мики била ближа глумица на прву лопту, вероватно не би имала ту трагичну ноту. Јер, она је девојка која сања о бољем животу и има неку духовну димензију. У споју ове две особине десио се велики успех, али се после њега десило и оно што је честа појава у нашем филму: добијеш "Златну арену", а онда те нико не зове за нови ангажман. Било је то доба у коме су се вртела иста имена у југословенском филму. Више никад нисам добила глумачки задатак вредан таквог помена.

- У време моје младости било је веома битно лице на филму, како вас редитељи на први поглед виде. Пре овог филма имали смо "црни талас", пре њега партизанске филмове. Мени ту, изгледа, није било место. Имала сам "урбану фацу" за такве задатке, а и иначе, било је много мање женских ликова на филму. Данас је код нас, као и у свету, ишчезао гламур, траже се обичне фаце.

* Као жена нашег амбасадора Славка Круљевића већ две и по године живите у Хелсинкију. Намећу ли вам се поређења?

- Изненађена сам колико се наша култура и у оваквим околностима бори да опстане и преживи, без обзира на ужасне рестрикције и однос државе према њој. На сам опстанак културе троши се много енергије, за разлику од једне уређене земље као што је Финска, у којој се дванаест одсто од укупног буџета одваја за образовање, културу и науку - а то износи више од шест милијарди евра! Образовање и култура се не могу раздвојити. Код нас су веома запуштени, а последице ћемо тек видети. Јер, одрастају људи који такве потребе неће имати у будућности. Наша телевизија губи едукативну функцију, све више се претвара у јефтину забаву. Нажалост, људи ван Београда често осим телевизије, немају других садржаја у својим срединама.

* Какве су последице?

- Чини се да данас већина људи време проводи за компјутерима, с жељом да на друштвеним мрежама оставља своје коментаре. Њихова садржина често је одраз поражавајућег духа народа. То су обично људи који би последњи динар дали на најприземнију естраду, они који под шатрама лепе паре на чело певачицама и хармоникашима. Е, ти исти у својим коментарима на друштвеним мрежама показују злурад однос према истинској уметности, износећи став да је непотребно давати паре на "глупости". Нажалост, велика су већина, али и гласачка машина. Уместо да их образује, нико се њима не бави. Јер, за образовање је потребан велики труд. За разлику од нас, Финци држе до својих брендова у свим областима живота, па и у култури.

* У чему најчешће грешимо?

- Примера ради, десило се да је у години када је Хелсинки био престоница дизајна, наша амбасада пожелела да доведе једну изложбу из Србије с међународним признањима. Као што обично бива, почело је саплитање с организацијом и новцем. Министарство културе одобрило је ову изложбу - три хиљаде евра. С тим новцем до реализације није ни дошло...

* Недостаје ли вам професионални живот? Отишли сте у тренутку када сте овде били у пуном ангажману.

- Не, промена ми веома прија. У новембру сам имала гостовање у Норвешкој, на коме је приказан ДВД снимак о Милунки Савић, извела сам и колажни програм из опуса наших домаћих писаца. Иначе, у Финској је наша дијаспора изузетно мала - свага двестотинак људи. Успела сам да се "ресетујем".Коначно имам времена за друге ствари, постала сам конзумент уметности. Посећујем све културне догађаје, позориште понајмање - због језичке баријере. Мандат мог супруга истиче у марту 2016. године, а кад се вратим нешто ће се сигурно дешавати у каријери. Али, нећу унапред о томе да мислим.