Слађана Илић: Ништа без страсти

ДАМЕ у књижевности су експлицитније, "безобразније", "тврђе", па самим тим и провокативније. Тај закључак нема никакво упориште у било каквој врсти феминизма, оно се заснива на осетљивој и веома заводљивој разлици између мушког и женског данас - каже за "Новости" Слађана Илић, поводом књиге прича "Женски у сто техника", у издању "Дерете".

Отворено, вешто и духовито, ауторка пише о савременим мушко-женским односима, играма страсти, великим љубавима, па тако у једној причи наилазимо и на реченицу: "Е, Мацо, шта сте дочекале ти и твоја маца?! Да не можете да се развлачите по кревету до подне чекајући да неки мацан дође да вас усрећи..." Читамо и о проблемима уметника и стварања, отуђености ближњих, усамљености, наличју динамизованог света у којем живимо и последицама ратова деведесетих на интимни свет јунака.

Да ли нашој књижевности недостаје искрености и страсти, еротике и јаких љубави?

- Не може се ништа стварати ни градити без страсти, еротике и јаких љубави. Они који пишу а неискрени су, према себи првенствено, а потом према другима, другоме и према написаном, заправо и нису писци. Оно што они "створе" чиста је конструкција. Може бити чврста, може бити модерна, може бити велеучена, али је хладна и празна. У том смислу, правом читаоцу, који је нужно естета, не може се подвалити. Књижевност јесте књижевност само уколико је слободна и растерећена, уколико баш тако настаје. Њу не занимају тезе, мржња, кокетирање било које врсте, било с ким, због било чега.

Како се жене сналазе у данашњем свету, новом поретку и правилима?

- Жена би требало да је у свим временима и околностима - милион долара! Уколико тако утврди своју позицију, она је неприкосновена и неодољива - на послу, на поподневној кафи с пријатељима, у граду, у вечерњем проводу, у кући (у кухињи или у кревету, свеједно). Она је константа којој мушкарац, захваљујући својим ловачким и иним способностима, па и нагонима, тежи.

Кажете да је та "игра" свевремена и увек нова, било када и било где се одвијала?

- Кад кажем игра, не мислим само на партнерске односе. Све се заснива на игри и на препознавању повлашћених тренутака које никако не би требало пропустити. Њихова реализација, у најразличитијим аспектима мушко-женских односа, плодна је. Мислим да је у тој тачки све равно уметности. Тако је природа уредила. Ње се не тичу никакви друштвени прописи, оквири, "институције". То природу не занима. Различите друштвене и сличне околности жени могу или не могу бити наклоњене, у њима она може бити мање или више изложена различитим манифестацијама и нус појавама, али све зависи од њеног прихватања или неприхватања одређених улога и начина на који их она, уколико их прихвати, реализује, како се игра њима, или како пак њих саме чини игривим и прихватљивим. Жена бира, и у томе је, у ствари, драж.

ПОСВЕТЕ ПИСЦИМА

НЕКЕ приче посветили сте познатим српским писцима?

- Исприповедане су различитим техникама. Због тога се стиче утисак да их је много више него што их заиста јесте. Коначно разоткривамо и вишезначност самог наслова. Технике садржане у тој књизи извесно не асоцирају читаоца испрва баш на приповедачке технике, али су и помоћу њих реализоване различите врсте ероса. То је, у ствари, кључна веза с писцима којима су приче посвећене. Отуда још једном с поштовањем и љубављу наводим њихова имена: Павле Угринов, Радован Бели Марковић, Јелена Ленголд, Владан Матијевић. Том отвореном списку додала бих још три имена: Рејмонд Карвер, Сем Шепард и Чарлс Буковски.