Сељанчица корак испред Јове Змаја

КАДА их, са радио-таласа или у каквој доброј кафани, додирне сетно питање "Што се боре мисли моје", или их, пак, разнежи болна чежња из "Емине", већина Срба ће знати да је прву написао кнез Михаило Обреновић, а другу Алекса Шантић. Када, међутим, чују да су "Три девојке збор збориле", међусобно се питајући "шта би која најволела", вероватно ће помислити да је реч о песми коју јесте неко некада написао, али која се одавно понародила, па се њеног надахнутог аутора више нико не сећа.

- Не, није тако, ту прелепу песму коју су онако чаробно певали Радмила Димић, Цуне Гојковић и десетине других сјајних певача, написао је Милован Глишић, један од наших највећих писаца уопште. Додуше, у оригиналној Глишићевој верзији збор су збориле три сеје илити сестре. Њих су, током деценија, вероватно због ритмике стиха, замениле девојке, али песма тиме није изгубила на лепоти - открива, за "Новости", Дејан Томић, публициста и дугододишњи музички уредни Радио Новог Сада.

Није та песма једина чијег аутора, у књизи "Певане песме српских песника", која још мирише на штампарску боју (изашла је пре неколико дана, у издању РТС), из заборава враћа овај неуморни музички ентуизајста, напротив.

- Огромна већина оних који воле да их слушају или и сами запевају песме "Лети, лети песмо моја мила" и "Срдо моја, не срди се на ме", тешко да зна да је њихов аутор Јован Илић, отац тројице такође песника - Војислава, Драгутина и Жарка.

Војислав је, дабоме, од њих најпознатији, али је Драгутинов траг у поезији која се и данас пева, неупоредиво дубљи. И то на збиља неочекиван начин.

- Сигурно верујете да су "Шано душо, шано мори" и "Стојанке, бела Врањанке" изворне врањске песме. А, нису! Написао их је Драгутин Ј. Илић, не мање даровит од Војислава, али већи заточеник "Дарданела" и других боемских кафана старог Београда. Можда је зато и праведније да га данашње српске кафане много више слушају.

У књизи је, иначе, око 200 песама које је написало четрдесетак наших песника. Ту су, наравно, Бранко Радичевић ("Девојка на студенцу", "Де си душо, де си рано", "Певам дању, певам ноћу"), Ђура Јакшић ("Кроз поноћ нему", "Вина, Мило, орило се", "Зелен лисје гору кити"), Милорад Митровић ("Била једном руча једна"). Ту је и Вељко Петровић ("О зашто, зашто смо се срели"), па већ поменути Шантић чије песме су, поред "Емине", и "Ко ти, кћери, покида ђердане", "Булбул пјева около Мостара" и "Што те нема", Јован Гричић ("Варај момка, душо"), Мита Поповић ("Саградићу шајку", "Маро, Маро од бисера грано")...

- Све те песме ми данас означавамо као народне и варошке или староградске. Уз њих, обрадио сам родољубиве и духовне, па читалац може да сазна да је песму "Лађа се креће француска", недуго после Првог светског рата, написао Неготинац Михајло Заставниковић, а ону "Радо иде Србин у војнике", средином 19. века, панчевачки прота, песник и велики родољуб Васа Живковић.

Живковић је, наводи Томић, аутор и "Милетићеве песме" која је, већ скоро два века, својеврсна химна пречанских Срба, али је, што наша јавност готово и не зна, једно време била и званична химна Краљевине Србије. Када је 1903. убијен краљ Александар, било је незгодно да то остане "Боже правде", јер је Владан Ђорђевић написао поводом пунолетства његовог оца краља Милана Обреновића, па је једно време химна била Живковићева бурна песма, како ју је називао Милош Црњански. С тим што је, у рефрену, стих "Ми смо с тобом, Светозаре Милетићу", био замењен стихом "Ми смо с тобом, Петре Карађорђевићу".

"Тихо ноћи", Јован Јовановић Змај, "Што се боре мисли моје", Михаило Обреновић, "Срдо моја, не срди се на ме", Јован Илић, "Јесен стиже дуњо моја", Милорад М. Петровић

А када је, пак, реч о најпеванијим српским песницима, ту су се, убедљиво, издвојили Милорад М. Петровић - Сељанчица и Јован Јовановић Змај, први са 11, а други са десет песама. Петровић је, тако, свом роду и његовој музици, уз остале оставио "Јесен стиже, дуњо моја", "Не лудуј, Лело", "Мој дилбере" и "Играле се делије". С друге стране, Змај нас, и данас, растужује и разгаљује песмама "Тихо ноћи", "Кад се сетим мила душо", "Небо је тако ведро", "Једна цура мала...". Његова је и незванична кафанска химна "На крај села чађава механа", али и "Песмо моја, закити се цветом", од које је Здравко Чолић направио велики забавњачки хит.

НЕДОСТИЖНО "ТИХО НОЋИ"

ДЕЈАН ТОМИЋ је у књизи навео и све певаче, групе и оркестре који су снимали песме наших песника. Убедљиво највише њих - равно 40 - снимило је Змајеву "Тихо ноћи, моје злато спава". Уз остале, то су Нада Мамула, Миле Богдановић, Звонко Богдан, Жарко Данчуо, Велики народни оркестар РТБ, Тамбурашки оркестар Јанике Балажа који је и пева и свира... Она је, међутим, била изазов и за оперску диву Радмилу Бакочевић и Џез оркестар РТБ.