Енес Халиловић: Рађамо се хумани, а умиремо себични

ЗИДОВИ су свуда око нас. Пишем о зидовима из реалног света, али и о зидовима који станују у нашој свести, о зидовима који се руше и који се дозидавају. Дакако, пишем о историјским зидовима који имају цивилизацијски значај па самим тим и симболичку тежину и културолошку димензију - каже за "Новости" Енес Халиловић, приповедач, романсијер, песник и драмски писац, рођен у Новом Пазару, поводом збирке песама "Зидови", коју је објавио "Албатрос плус".

Халиловић је учествовао на неким од најпознатијих европских књижевних фестивала, награђен је значајним књижевним наградама, превођен, али за себе каже да је писац који није активан на друштвеним мрежама.

О томе зашто је песме у "Зидовима" нумерисао, и књигу поделио на негативни и позитивни део, на почетку каже:

- Скочио бих у замку ако бих објашњавао своју уметност, мада се свим уметницима догоди такво што. Уметност не треба да буде потпуно отворена, ни јасна, ни прејасна, али ни потпуно нејасна. Назначио сам симетрију, а укупну симболику бројева остављам себи - да је заборавим, и читаоцима - да је памте. Наша перцепција нас самих кључно је питање. Када би бројеви заменили места, да ли би задржали симболику?

* У чему је поетика зидова?

- Зид је један од појмова који обележава људско трајање и мишљење. Зид нас прати као зид међу људима, као зид међу колективитетима, као мембрана међу временима и народима. Под нашим ногама су слојеви Земљине коре, а над нама су сфере. Постоје зидови у нама, неистражени су, безимени... А тек зидови сазнања! Виђамо их у науци, логици, уметности, некада их померимо, а некада их учврстимо. Зидамо и рушимо зидове.

* Какви су данас зидови међу људима, а какви су зидови у самим људима?

- Огромни су зидови око људи, али чини се да су још већи зидови у људима. Појединац има зид према поједницу, а колективитет подиже зид према колективитету. Неспремни смо да чујемо једни друге. Данашњи човек углавном нема слуха ни за гладног комшију, ни за жедно дете које умире негде у Ираку или Етиопији. Данашњи човек гледа кратке вести и дуготрајне забавне емисије и тако је начињен зид између човека и човечности. Рађамо се хумани, а умиремо себични. Сиромашни плаћају камату богатима, сиромашни подмићују богате, сиромашни гледају програме на којима су приказани богати снобови који се играју живота, и нико да сруши зид подигнут између тих двеју групација. Политичке идеологије су атрофирале. Грађанин је сахрањен, а оживљен је потрошач! Слободан је онај који поруши зидове у себи.

* Читамо на једном месту да нас зидови штите од слободе.

- Није то чудно. Уочи пада Византије два житеља су добровољно отишла на робију. Када пропадају друштва, деси се да је много поштених на робији, а много разбојника на слободи. Сама слобода је чудан и вишезначан појам. Данас је друштво заробљено слободом говора. Апсурдно звучи, али тако је. До скоро смо се борили за слободу говора, а данас свако има право да нападне свакога, да оклевета. И, колико видим, свуда је тако. Слобода штампе заробила је народе и људе. На свим светски медијима се можете информисати о врсти силикона које је уградила нека анонимна цура која је позната по томе што је анонимна, а не може нигде прочитати зашто само пет земаља има право вета у УН, нити колики је укупни износ новца у свим светским банкама - то се може врло лако израчунати. Слобода штампе је врло важна, али у својој крајности она се претворила у маглу. Себичан појединац у себичном колективитету зида себични систем и устоличава себичност као врхунски идеолошки поступат. У таквом свету забава је дошла на место естетике. Слобода штампе је оковала садашњи безизлаз, јер је све релативизовано. Сваки човек може да има профил на некој друштвеној мрежи и то је његов медиј где он некога мрзи или устоличава нешто што он доживљава као вредност.

* Видите ли, ипак, излаз, неке прозоре и врата, и куда нас они воде?

- Или ће се праведно расподелити знање и хлеб, или ће све отићи у суноврат!

* У нултој песми кажете да бисте направили чекаоницу. Зашто?

- Сви ми чекамо. Чекамо да нам се роди дете, када се роди - чекамо да прохода. Потом чекамо да пође у школу, па да се запосли. Запосљен човек чека да се пензионише. Болестан човек чека оздрављење, а здрав мисли о здравственом осигурању чекајући када ће се разболети. Чекамо и смрт. Мртви чекају проживљење. Ја чекам. Ти чекаш. Он чека. Ми чекамо. Ви чекате. Они чекају.

* Како се у наше време држи поезија, ако кажете да "лажни пророци скупо наплаћују јефтине речи"?

- Поезија је важна. Она, као важна, живи на маргини, али ту и опстаје као пузавица која се пење уз неки зид. Заиста, има много оних који обећавају боље сутра, који се труде да све објасне и који наступају као да све знају. Треба ослушнути поезију, чак и њено ћутање боље је од свакодневног брбљања многобројних аналитичара који о свему имају мишљење и став.

* Кад би се на "Конгресу страхова", како гласи једна ваша песма, нашли писци и песници, шта би били њихови највећи страхови?

- Не могу се сви писци генерализовати, а њихови страхови су реципрочни њиховим намерама. Лако се могу препознати: страх од сиромаштва, страх од богатства, страх од просечности, страх од заборава, страх од утицаја, страх од тишине, страх од губитка страха.

* Како у Србији бринемо о уметности и култури?

- Појединци брину, али то су појединци. Треба оснажити институције, а истовремено охрабрити поједнице. Култура мора бити инкорпорирана у школство на најбољи могући начин. Стотине глумаца примају државне и градске плате, а хиљаде малишана у сеоским школама никада нису погледале неку представу. Републичке и градске културне институције свуда по Србији су уточишта за многе који немају ни представу о култури. Буџет за културу треба сваке године повећавати док не достигне четири одсто, што је цивилизацијска мера нашег времена. Треба повећати издвајања за индивидуалне културне пројекте, конкретно мислим на подршку уметницима. Треба осмислити стратегију за промовисање наше културе у иностранству - није тешко направити огромне кораке, али нама треба друштвени дијалог.

* Да ли друштво у Србији може препознати да је култура шанса за афирмацију наше земље?

- Прави нападачи су увек у гол шанси, али лопта није увек у игри.

ТРКА С ВРЕМЕНОМ

* МОДЕРНО доба иронично описујете у песми "Музеј нових ствари". Постоји ли сукоб старог и новог?

- Сукоб старог и новог не треба да постоји, али треба да постоји сукоб важног и неважног. Треба да постоји спор између вредности и баналности. Бројеви су важни, не можемо без њих, али замислите када би неки математичар почео да сабира све бројеве са свих аутомобилских регистрација на свету. Чему то? Свет се данас трка са временом све новијим изумима. Сваког дана имамо нови телефон или нови аутомобил, али врло је мало људи који знају да засаде кромпир, да направе метлу, или да умесе хлеб.