Како је Француска оплакала српског суверена

ПАРИЗ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ЈЕЗА од ужаса, лавина срџбе, неизмерни бол. Србија и Француска, уједињене у најмрачнијим данима историје, стопиле су се у истој жалости. Читава земља оплакује краља-војника.

Тако је, о трагичном марсељском дану и погибији Александра Првог јављао француски „Матен“. А у свом специјалном издању „Пари соар“ је писао да се чинило да ништа више није могло да се дода грандиозности и племенитости легендарне краљеве фигуре, али да је страшни атентат у Марсељу, авај, доказао супротно.

Насловне стране „Фигароа“, „Егзелциора“, „Преса“, „Журнала“, „Пријатеља народа“ и других оновремених листова преплавиле су осуде и запрепашћење због најбруталнијег и најкукавичкијег чина. Француска се тих дана сагињала, с најдубљим поштовањем, пред сувереном кога су се спремали да поздраве усред једногласног клицања, а ког су, како су тада писали, нажалост, дочекали тишином која је лебдела над једном од најстрашнијих трагедија свих времена.

Згранути Французи, без изузетка - писало се тада - окупили су се у емоционалном болу и великој жалости са пријатељским и савезничким народом ком су слали своја најдубља осећања љубави, наклоности и искрене солидарности, у дану који је требало да буде пун радости, а који се завршио у крви и сузама, у страшној реалности која је сурово наметнута општој савести као последица напада чије је дивљаштво изван људских граница.

А само неколико тренутака раније, нешто пре 16 сати, док су пратећи бродови „Колбер“ и „Дикен“ испаљивали почасне плотуне, а Црква Богородице Заштитнице с узвишења ударала звон добродошлице, грлати колпортери с морнарским качкетима пробијали су се кроз окупљену масу на калдрми Канабијере и нудили „најважније новине из Провансе“, лист „Пети Марсеље“ који је преко насловне стране, на српском језику, ћирилицом, крупним словима, исписао да се Марсељ радује што срдачном добродошлицом поздравља њихова величанства Александра Првог, великог краља, славног војника и верног савезника, и Марију, достојну краљицу једног храброг народа, молећи их да приме најдубље изразе француског пријатељства.

Који трен касније, све је потонуло у тугу, ужас и гнев. Французи су се питали на који начин да одају покајничку почаст жртви атентата који је повредио не само њихова осећања, већ и национални понос. Одмах је обнародована свеопшта жалост од чак месец дана, а од познатих скулптора наручени су споменици који су постављени у Марсељу и Паризу.

На марсељском, који су израдили архитекта Гастон Кастел и вајари Антоан Сарторио, Луј Ботинели и Ели Жан Везијан, четири женске фигуре држе портрете двеју жртава, над којима се уздижу грбови обе земље, порука мира и два висока стуба представљајући Француску и Србију.

Чувени скулптор тог доба Максим Реал дел Сарт претходно је у престоници, једном, десном руком, без леве коју су му ампутирали на Вердену, 1916, извео монументално дело у бронзи на пиједесталу од ружичастог гранита, краља Александра на коњу, поред ког, сведочећи о великом ондашњем заједништву, корачају његов отац Петар Први, маршал Франше д’Епере, војвода Радомир Путник и српски живаљ, пред којима се париски Срби, и преостали француски пријатељи, окупљају о посебним приликама каква је била и ова, поводом осамдесете годишњице атентата.