Албахари: Чопор је веома лако дресирати

ПРЕ неколико година, пожелео сам да напишем роман који не би био у једном пасусу, већ у стандардном облику: са поглављима, дијалозима и новим пасусима. Тада сам помислио на Бањалуку и касарну у којој сам провео годину дана, и роман је, како то често бива, почео да се сам од себе раствара. Међутим, када се тај глас угасио, није ми се допало оно што сам прочитао. Преписао сам га, али сада у форми једног пасуса. Тај пасус сам наставио да обрађујем све док се нисам уплашио да од њега неће ништа остати.

Овако, за „Новости“, Давид Албахари, писац који припада самом врху савремене српске књижевности, објашњава прве подстицаје за нови роман „Животињско царство“, који се у среду појавио из штампе, у издању „Чаробне књиге“. Највећим делом, роман прати војничке дане петорице младића, седамдесетих година прошлог века, који најпре постају другари, а затим долази до тешких расправа и изузетно свирепог вишеструког убиства. Неколико деценија касније, догађа се још једно убиство... А у позадини свега су догађаји из 1968. - студентски протест, који је усталасао тадашње друштво, али и до данас остао предмет разних тумачења и оцена.

* О студентском протесту 1968. главни јунак, који је и приповедач, говори врло критички...

- Нема сумње да је студентски протест један од најзначајнијих догађаја у нашој тадашњој земљи и, свакако, један од првих који су се одиграли пред очима јавности. Нема сумње, такође, да су ти протести утицали на касније нараштаје, да су им показали пут којим би требало да корачају. Уосталом, можда и не треба бити толико захтеван када је у питању први јавни протест против тадашње власти! Студенти су имали смелости да ураде оно што никоме није пошло за руком. Задовољни својим успехом, а верујући власти, хтели су мало да предахну. Међутим, власт је брзо заобишла одреднице договора са Титом и начинила дармар међу лидерима протеста.

* Правој слици о кључним догађајима из наше нове историје вероватно би могло да допринесе отварање тајних архива. О томе се дуго говори, али зашто се с тим оклева?

- О тајним архивама писао сам у роману „Мрак“. У том роману приповедач изненада добија пакет докумената чији садржај би, уколико се објави, уништио углед неких од најзначајнијих наших писаца. Истог часа он постаје особа за којом упорно трагају припадници тајних служби. Иначе, не знам ништа о тим фасциклама. Питање је да ли они још уопште постоје. Уверен сам да ће бити објављене, али тек онда када већина писаца из тог периода не буде више међу живима. Ко зна, можда је тако најбоље. У супротном, то би могло да доведе до озбиљних сукоба између присталица неког аутора и његових противника, а живимо у временима у којима зачас могу да плану прави пожари.

* Између осталог, ваш роман указује на погубност идеолошке острашћености и искључивости. Тог проклетства никако да се ослободимо?

- Не можемо да га се ослободимо, а можда и не желимо. Људе је изузетно лако дресирати, поготово када пристану да живе у чопору. Због тога је свака промена у чопору најава опасности, а уколико се у чопору покаже неки нови лидер, дресери ће наћи начин да га сместа уклоне. Пре тога ће покушати да преведу будућег новог лидера на своју страну, па ако он на то пристане, онда ће га оставити у његовом чопору Тамо ће он играти своју игру двојне лојалности, па ће убедити чопор да све чини само за њих. Када их у то убеди, он ће их једноставно напустити и препустиће их судбини. Чопор тада са лакоћом прихвата било кога ко им се нуди као лидер, и цела прича се понавља. Једном као комедија, једном као трагедија, а трећи пут као кабаре - онај са Лајзом Минели у главној улози.

- Изгледа да у сваком човеку постоји искра зла која, ако се разгори, буди пламен много већег зла у човеку. Не знам зашто је тако, као што не знам зашто је човеку уопште дозвољено да има могућност избора између добра и зла. Можда га је његов Творац поставио једног давног дана испред себе и рекао: „Ево, будући да си неодлучан, дајем ти могућност да бираш између добра и зла. Знај да ако се суочиш са таквим избором, одлуку мораш сам да донесеш без помоћи било кога другог, био он ђаво, анђео или нешто треће. А сада иди и бирај, али немој мени да се жалиш ако не будеш задовољан својим избором јер свако је сада одговоран за себе.“

* Књига се завршава белешкама-фуснотама које имају посебну функцију. Је ли то још један „мамац“ за читаоце?

- Када сам завршио са скраћивањем текста романа, увидео сан да би било добро да сачувам неке ствари. Нисам желео да их поново враћам у ткиво романа, већ сам им дозволио да се врте око њега. Тако сада тих тридесетак записа твори један посебан свет. То је свет непредвидљивих асоцијација у којем никада нећемо бити сигурни ко изговара чије речи. Читаоци на тај начин постају пишчеви сарадници, с обзиром на то да они сами одлучују о неким токовима приче. Наравно, читалац није обавезан да игра те додатне игре са писцем. Он је слободан и може да ради шта год жели. Само нека се чува клопки, јер ако упадне у неку од њих, ко зна када ће спасиоци до њега стићи.

ДРАЖИ САЖИМАЊА

- ПОТРУДИО сам се да из романа избацим сваку непотребну реч. Стога овај мали роман има тако мало страна, а цела прича би могла да се напише и на неколико стотина страница. Али, мени је ипак драже да сажимам него да ширим. Занимљиво је да данасА, у време кратких и сажетих порука, брзог интернета и паметних телефона, писци пишу све дуже романе који, очигледно налазе публику (јер их иначе не би писали). Последња трилогија јапанског писца Харукија Муракамија у џепном издању на енглеском језику има више од 1.300 страница и одлично се продаје. То води само једном закључку - да су коментари о смрти књиге, као и о томе да младе генерације више не читају, претерани и нетачни, односно, недовољно тачни. Не очекујте сада од мене да напишем роман од 1.500 страница. Мени су сасвим довољни ови које пишем на стотинак страна.