Необјављени рукопис Светлане Велмар Јанковић

"Шта значи ’телефонска игра’?" - чудила сам се.

"Нови облик игре са телефонима" - кикотао се Бора Ћосић.

Ту нову игру, тај необични игроказ у којем су глумци људски гласови, никад нећу моћи да заборавим.

Режирао је Мими Протић.

Знао је, а сигурна сам да је, у то време, Мими био и једини међу младим књижевним ствараоцима који је располагао таквим необичним знањима: на пример, биле су му познате појединости из живота Милоша Црњанског, које су истиснули из сећања и његови блиски пријатељи ако су, тих година, уопште и хтели да признају то блиско пријатељство, јер је име Црњанског било на црном списку издајника, а Црњански се крио у Лондону...

Узбудљиве игре, које?

"Оне, којој ћемо сада присуствовати" - објаснио је Бора. И додао да, пошто је у питању врста позоришне игре али на нов начин, уз помоћ телефона, нас две, Лидија Мишић и ја, треба само да седимо и то сасвим мирно и слушамо, без иједне речи и без помицања.

"А ја ћу бити Милош Црњански који се, из Лондона, из емиграције, синоћ вратио у Београд" - представио нам се Мими.

Занемеле смо, а Протић се, наочиглед нама, преобразио: као да се некако смањио и, без икакве шминке, постао старији.

"Какав скривени дар чучи у Вама" - рекла сам, опет по мало љута. "А то нико не зна, не претпоставља - тај Ваш таленат за имитацију!"

Изгледа да ме Мими више не чује: можда то и није више био Мими Протић него заборављени Милош Црњански?

Почео је да окреће бројчаник телефона.

"Прво зовем друга Вељка Петровића" - проговорио је измењеним гласом, уз рулајуће, грлено р, као да је Црњански.

"Овде Милош Црњански"

- рекао је женском гласу који се зачуо из слушалице. "Да ли сте то Ви, Маро?"

Настао је тренутак потпуне тишине, а онда је женски глас мирно и јасно одговорио:

"Ја сам, Милоше. Добро дошли. Радујем се што Вас чујем. Ево одмах ћу Вам дати Вељка".

То одмах је потрајало неко време. Тајац из слушалице, тајац код нас. Најзад се зачуо глас Вељка Петровића, строг и оштар:

"Милоше, јесте ли Ви легално прешли границу?"

Лажни Милош - Мими је заћутао неколико часака, па је затим спустио слушалицу. Више није могао да се уздржи од смеха, као и нико од нас. Била је то права провала смеха!

Кад смо, једва, успели да се смиримо, Мими је позвао Десанку Максимовић. На његово већ испробано "Овде Милош Црњански", Десанка је готово кликнула, радосно:

"Милоше! Драги! Дивно што сте се вратили! Је ли и Вида са Вама?".

"Не, она ће доћи за неколико дана" - одвратио је измишљени Црњански, у чији идентитет узбуђена Десанка Максимовић није ни за час посумњала. Засула је Мимија питањима:

"Кад сте се вратили? Где сте одсели? Кад ћемо се видети?".

"Да ли сте слободни сутра у дванаест, у подне? Пред улазом у Народно позориште? Тамо ћу Вас чекати".

"Слободна сам, долазим! Наравно да долазим! Тачно у подне, пред Народним! Ох, Милоше, једва чекам! Просто не могу ни да верујем!".

"Бићу тамо, у подне. Довиђења!" - рекао је Мими.

"Довиђења, драги Милоше. Довиђења!".

"Сјајна је", - признао је Мими, готово без даха. "Види ти њу, како храбра упркос свем негативном багажу који одавно има већ код комунистичких власти, а којем је, не мало допринео, и наш драги Марко Ристић. Истински се обрадовала, сва је дрхтала од узбуђења. Осетио сам то у њеном гласу. А сад да видимо шта ће да каже наша мудра весталка, коју је Милован Ђилас узео на свој марксистички зуб".

Окренуо је број Исидоре Секулић.

"Исидора, овде Милош Црњански. Вратио сам се, синоћ. Чујем да сте се посветили изучавању марксистичке литературе, је ли то тачно?"

Одговор је стигао муњевито, хладним гласом, али нешто повишеним тоном:

"Милоше, ја сам Вас још онда, почетком двадесетих кад смо се упознали, опоменула да је цинизам најбесплоднија позиција духа. То Вам сад понављам".

И треснула је слушалицу...

Тај игроказ је имао и епилог.

Сутрадан... У пет минута до дванаест сати појавила се, из Француске улице, Десанка Максимовић. Чекала је пред главним улазом у Народно позориште, па шеткала, чекала и шеткала...

Недељама се, после, по Београду причало да се Црњански вратио, али да се крије. Многима се јавио телефоном, шаптало се, али је само Десанка Максимовић с њим у вези, иако о томе не жели да говори...

Требало је да прође још пуних тринаест година док се Црњански, уистину, 1965, није вратио у Београд. Без скривања, у пуној слави.