Марковић: Још нисам окачио копачке...

НА предстојећем Међународном филмском фестивалу спортског филма на Златибору, Горану Марковићу свечано ће бити уручена Награда за животно дело. Тако ће редитељ који је студије режије уписао из чистог снобизма („ништа нисам знао о тој професији, осим што сам гледао неколико филмова Милоша Формана“), многобројним домаћим и иностраним наградама које има (више од тридесет), додати и признање за животно дело. Филмску „банку“ Горана Марковића чини око 50 документарних и 14 играних филмова, од којих су многи ушли у антологију југословенског и српског филма („Без назива“, „Специјално васпитање“, „Национална класа“, „Вариола вера“, „Већ виђено“, „Сабирни центар“, „Урнебесна трагедија“, „Србија, године нулте“...), и око 12 филмских сценарија.

Уметник који сматра да „неуспеси челиче, а да успеси корумпирају и увек делују помало сумњиво“, говори о признањима, генерацији „прашких ђака“ којој припада, „црном“ и „белом таласу“..

* Као уметник који је својевремено побацао скоро све своје награде, који сматра да их нико не памти, а да остају само филмови, како доживљавате признање за животно дело?

- Шта да кажем... С једне стране, мило ми је. С друге, чини ми се да је још рано за резиме. Нисам још, што се каже, „окачио копачке о клин“. Такође, волео бих да тај млади фестивал на Златибору постане важан, значајан. Колико знам, у свету нема таквог. Узмимо да је ова награда мој допринос филмовима о спорту. Ја сам један направио, „Национална класа“, и он ми је донео много успеха. И личне сатисфакције.

* Узбудљивим стилом, мешавином трагичног и комичног, направили сте филмове који су естетски важни, али су и својеврсна сведочанства о друштвеним амбијентима и нама самима. Шта је данас за вас најважније у филмској професији, и шта је суштина филма?

- Филмови су сведочанства о времену у коме су настали. Ништа као филм не може осликати како су људи у одређеној епохи мислили, шта су радили, шта су осећали...Када помислите на педесете године двадесетог века, онда је довољно да погледате неки од филмова Дагласа Сирка и да вам све буде јасно. За кратко време, савршено кондензован запис о том добу. И ја сам се трудио да сваки од мојих филмова, ма како били стилски или жанровски различити, остане мали запис о времену које нестаје, које се заборавља. Понешто од тога је претекло. Када ми неко помене неки од мојих филмова после скоро четрдесет година од како су настали, онда сматрам да нисам бадава „стуцао“ толико снергије у њих.

* Нови филм, омнибус „Нирвана“, требало би ускоро да радите са Рајком Грлићем и Лорданом Зафрановићем. Можете ли нешто више да кажете о вашем првом заједничком пројекту?

- Идеја за тај филм, који је тек у фази повоја и прилично неизвестан, потиче од нашег заједничког професора, оскаровца Елмара Клоса. Он је волео Југославију, волео Јадран, и одувек је сматрао да ми, као генерација, треба да урадимо нешто заједно, најбоље дуж Јадрана. Лордан, који је Далматинац, најзад се осмелио да то проба да реализује. Ми остали смо, наравно, то оберучке прихватили али, кажем, још није готов сценарио, нисмо се ни састали да о свему попричамо... Видећемо.

* Шта би могло да значи то прво окупљање редитеља који су прашки ђаци којима је Милан Кундера предавао књижевност 20. века, који су шездесетоосмаши чији су филмови ушли у европске филмске антологије, и који су до данас остали југословенски редитељи, а приватно велики пријатељи?

- Морам то превалити преко уста: овај пројекат је некако - тестаментаран. Ако ништа друго, ставља тачку на једно доба, схватање филма, на различите судбине неколико аутора који су једно време живели и осећали заједно. Ми никада нисмо као аутори личили једни на друге, али смо у срцима носили исто виђење света, правде, историје, и чега све не. Нашли смо се у једном тренутку на добром месту, у добро време, и то нас је зближило.

* Ако је „црни талас“ обележио једну нашу друштвену и политичку епоху, да ли се може рећи да је ваша генерација чешких ђака донела „бели талас“, и у чему је разлика између два филмска правца која су нашу кинематографију прославила у свету?

- Разлика између храбрих аутора „црног таласа“, који су тешко платили своју одважност, и нас је у томе што смо ми пробали исту ствар, али не отворено, већ завијену у алегорије. Наши филмови су били забавни и не мање субверзивни, али окренути биоскопу, а не судској дворани. Ми смо гајили страхопоштовање према Жики Павловићу, Макавејеву, Жилнику, али смо пробали да наставимо другим путем. Знате, околности такође много утичу на изглед, па и на смисао филма.

* Читава ваша генерација „прашких ђака“ показала је да је важно како снимати, али и како живети. Колико су уметници на овим просторима успели да буду истинити, храбри и вредни поштовања, и колико је данас присутан став да између естетике и етике стоји знак једнакости?

- То је лично питање, лични проблем. Знам много генијалних уметника који су лоши карактери. Није речено да уметник приватно мора бити идеалан човек. Али, за мене је важно како живим. Једно од мојих највећих остварења је чињеница да никада нисам урадио било шта прљаво, кукавички, нељудски. На то сам поносан.

ГОЛИ ОТОК ОСТАО ЈЕ ТАЈНА

* У последњем филму „Фалсификатор“ бавите се 1968, почетком распада СФРЈ који је почео бомбом у београдском биоскопу „20. октобар. Позната је и ваша дугогодишња жеља да снимите филм о Голом отоку. Да ли су ове теме кључне за схватање овог времена?

- Да. О 1968. је скоро све речено, о Голом отоку скоро ништа. На тај пројекат сам потрошио 1992. и 2013. годину, два пута сам покушао да нађем средства за тај филм. Безуспешно. Одустајем. Жао ми је, срео сам много мученика са Голог отока, већина оних који су ми испричали ужасне ствари о том гулагу, у међувремену је умрла. До распада Југославије, то је можда најзначајнији догађај у тој већ непостојећој земљи. Било је важно да се то сними. Жао ми је што није...