Од бајалица до скрибоманије

ПЕСНИК Миљурко Вукадиновић и књижевни критичар Душан Стојковић сачинили су несвакидашњу обимну и исцрпну антологију песама о болестима, болницама, болу, насловивши је "Нису све болести за мене". У књизи су одабрани стихови аутора из 52 земље, а захваћен је период од египатске бајалице против болести из 30. века пре нове ере и одломка из "Епа о Гилгамешу" (око 1799 п. н. е.) до Иље Тјурина и Владимира Богићевића рођених 1980. О подухвату сведочи чињеница да је антологијом обухваћено око 140 преводилаца а када се рашчуло о овом пројекту, један број аутора, понудио је песме из рукописа.

Репертоар одабраних песама је врло широк, истичу антологичари: од стања, преко места боловања и амбијента, атмосфере, преко излечивих, преносивих заразних и неизлечивих бољки, па до настанка и нестанка болести, разних болова, све до уображених болесника и нарочитих пацијената.

- Тако су у овом поетском видокругу и несаница, и досада, главобоља, зубобоља, грудобоља, костобоља, душобоља, страх од смрти и страх од гробља, разни видови телесног пропадања и осакаћења, слабовидост и глувоћа, шуга, лудило, депресија, деменција, клиничка смрт, ране, геронтологија... Потом и болница, болничка соба, мртвачница, посета, болничарке, оператори, инјекције и шприцеви, рендген, крв, кашаљ и знојење, осип и муцање, операциони сто, лекови...

Састављачи су консултовали најзначајније антологије из националног песништва, тематске антологије и хрестоматије из разних књижевности, поприличан број часописа. Одабрани су што разнороднији и поетички иновативније песме које имају антологијску тежину а чији су аутори репрезентативни. Број песама је због великог обухвата ограничен на највише четири. Дилему су имали око избора из опуса Марина Сорескуа (1936 - 1996) због обиља антологијских стихова на задату тему овог гласовитог румунског поете. Недоумица је разрешена тако што су уврштене четири песме написане у болесничкој постељи истог дана.

У антологији је посебно акцентован трагични епски удар баладе "Болани Дојчин" како за народно тако и за ауторско песништво на балканским просторима, нарочито у македонској (од Б. Конеског и В. Урошевића преко В. Ђузела до Ј. Т.Етеријана) и српској поезији (Бранко Миљковић, Андреј Јелић Мариоков). Вукадиновић и Стојковић издвајају неколико поетских исказа која се намећу изразитошћу и оригиналношћу понуђеног решења.

- Немачки песник Михаел Гутенбрунер (1919 - 2004) нуди отпаднички модел где је пацијент брадат и рогат, сам ђаво. Књижевни распусник, анонимни Хајнрих Кајл, надасве познат и читан као Чарлс Буковски (1920 - 1994), нуди песмом "Ноћне посуде" бизарну митологизацију једне непоетске, а уз болест пратеће болести - мале и велике нужде. И тако све до наших новијих песника, Јевросиме Ристовић (1955), која каже "Речи су моја болест", и Милоша Јанковића (1967), који у песми "Дијагноза" говори о опасној можда и неизлечивој болести - "песмитис"!

Помињући најозлоглашеније болести о којима су песници писали, антологичари најпре издвајају кугу, која је долазила као епидемија и чистила оштром зубатом косом. Туберкулоза је била болест готово задужена за песника, а неки од њих су се њоме поносили. Као да им је оверавала песничко писмо. Називана је жутом гошћом и омогућавала оболелима (Шимићу, Петронијевићу, Судету...) да с њом другују и тугују.

- Рак је био и остао болест које се људи плаше и рву се с њом наумни да је откину, или барем поткрешу клешта и крак - наводе Вукадиновић и Стојковић. - Данашња широко одомаћена сида, монструм је који је углавном остао неопеван. Гласовита Сузан Зонтаг написала је чувену књигу "Болест као метафора" (1978), уследила је друга "Сида и њене метафоре" (1986). Рак се потом обрачунао са ауторком. Болест је само метафорички називана, али је њена жаока била стварна.

Сваки од изабраних песника лирски је Болани Дојчин, кажу аутори и подсећају на Мјечеслава Јастрина који је свој роман, циљајући на љубав, назвао лепа болест, и закључују: најлепше болести, дакле, љубав су и живот!