Оливер Фрљић: Театар на месту злочина

ТОКОМ једне ратне децембарске ноћи, припадници хрватског МУП-а (такозвани „мерчеповци“) упали су у кућу српске породице Зец. Оца Михајла убили су пред кућом, а мајку Марију и дванаестогодишњу кћи Александру одвели на Сљеме и извршили егзекуцију. На измаку те 1991. године петнаест хитаца је завршило у главама жртава, које су потом бачене у јаму у близини Планинарског дома Адолфовац. Двоје млађе деце, Душан и Гордана, склонили су се код комшија. За овај злочин нико још није одговарао. Једног од егзекутора Фрањо Туђман је одликовао Редом Николе Шубића Зринског (да би касније постао и припадник обезбеђења министра одбране Гојка Шушка), а преживелим члановима породице је одлуком хрватске владе, пре десет година, додељена - једнократна новчана помоћ...

Овај злочин у средишту је ауторског пројекта Оливера Фрљића, који се вечерас премијерно изводи на сцени ХКД театра Ријека. Представу „Александра Зец“ редитељ Фрљић сматра изузетно важним прилогом у суочавању с прошлошћу и изградњи здравије друштвене заједнице. Зато, у најави представе каже:

- Након више од двадесет година име Александре Зец још увек је демаркациона линија у хрватском друштву. С једне стране су они који ламентирају над правосудном фарсом која је познате убице, без обзира на сва признања и материјалне доказе, оставила на слободи. С друге стране су, пак, они којима Александра Зец служи искључиво за успостављање разлике између „наших“ и „њихових“ жртава, при чему се показује да доминантна матрица мишљења Домовинског рата није отишла далеко од ове виктимолошке дихотомије. Ова представа покушава нешто друго: видети колико је хрватско друштво, 18 година након рата, спремно на суочавање с оним што за њега реално и симболички представља страдање породице Зец. Као и у „Антигони“, ми се још спотичемо о превише лешева који нису добили право да буду укопани.

Колико је, после више од две деценије хрватско друштво одлучно да спречи „могућност да се правда не догоди“?

- Хрватско друштво није хомогено по питању протеклог рата и свега што се у њему догађало - каже за „Новости“ Оливер Фрљић.

- С једне стране су они који се и данас држе тезе коју је створила Туђманова политика, да се у том рату с хрватске стране није могао догодити злочин јер је био одбрамбени. Фамозна Декларација о Домовинском рату документ је који је ту тезу хтео подићи на ниво службене истине. Међутим, постоје и они који су свесни да је таквих злочина било и који су од самог почетка јавно говорили о њима.

По мишљењу нашег саговорника, случај Александре Зец најбоље одсликава заједницу која ни дан-данас није заједница свих својих грађана. То потврђују и неки други случајеви:

- Суђење за злочине у ратној луци „Лора“ отворено је показало пристраност једног дела хрватског правосуђа. Догађања око ћирилице у Вуковару и прикупљање потписа за референдум који је у директном сукобу с уставом загарантованим правима националних мањина, такође су пример у којем већински народ жели легализовати један облик дискриминације дела својих грађана.

У програму представе су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића, који у генерацијама Југословена још буде подједнако дубоке асоцијације и емоције. Да ли ће, после више од пола века, моћи да их пробуди и представа посвећена трагично страдалој девојчици - без политичких, националних или идеолошких предрасуда?

- Надам се да хоће, мада пуно тога говори против. Иако је настала у другачијем историјско-друштвеном контексту, Ковачићева „Јама“ и данас остаје заглушујући антиратни крик. Њен језик трансцендира време и место на којем је написана и постаје универзална осуда свих фашизама и онога на што су они спремни свести људски живот. Притом „Јама“ постаје и метафора свих оних идеолошких система који насилном смрћу покушавају избрисати индивидуу кроз чин колективног убијања и брисања његових трагова. Бивша Југославија је препуна „Јама“. Сребреница, Томашица, ратно гробље душевне болнице Соколац - само су неке од „Јама“ које нам је оставио прошли рат.

На првом извођењу, ипак, неће бити преостали чланови породице Зец:

-Позвали смо Душана и Гордану, али они неће присуствовати премијери. Разумем њихов бол и све кроз шта су пролазили, као и ову одлуку. Надам се да ће у будућности, кад прође медијска помпа, ипак имати прилике да виде представу која је направљена у спомен на њихове најближе...

РИЈЕКА

Уместо у Загребу, „Александра Зец“ одиграће се у Ријеци.

- Иако се злочин над породицом Зец догодио у Загребу и иако би он представљао логичан избор за постављање представе о њему, на крају ми је драго да се иста реализовала у Ријеци, која је показала не само да је један од најтолерантнијих градова у Хрватској, већ и своју спремност да се бави и оваквим темама.

Представу су суфинансирали Град Ријека, Одјел за културу, Приморско-горанска жупанија, Српско народно вијеће РХ и Министарство културе Хрватске.