Одлазак Светлане Велмар Јанковић: Сјај речи из таме историје

УШАВШИ у српску књижевност романом "Ожиљак" 1956. године, Светлана Велмар Јанковић ће потом годинама и деценијама бити позната као критичар и есејиста. Прози ће се вратити књигом приповедака "Дорћол" 1981. године, да би потом уследили романи "Лагум" и "Бездно", који ће јој омогућити да заузме једно од првих места у савременој српској књижевности. Романи који су дошли после тога, приповетке и романсирана биографија "Прозраци", књиге су које су опус Светлане Велмар Јанковић учиниле једним од морфолошки најсложенијих опуса у српској књижевности нашег времена, а списку значајних дела треба додати и књигу "Капија Балкана", којом је, још једном, показала колико су Београд и његова историја њена велика опсесија.

Рођена у породици која је за књижевност била везана вишеструко (отац и мајка су - додуше, само у младости - и сами били писци, један од предака по мајци јој је и наш велики критичар из друге половине 19. века Светислав Вуловић), Светлана Велмар Јанковић је била врло рано опчињена књижевном уметношћу. Једнако као што је, баш преко породичног удеса, у годинама након Другог светског рата, стекла онај "ожиљак" који ће је пратити читавог живота и који ће наћи важно место не само у "Прозрацима" већ, што је посебно важно, у "Лагуму", драматичној причи о судару појединца и историје, о распаду једног света који се нашао на удару идеологије и њених грубих слугу. Зато се и може рећи да су се у судбини ове наше велике списатељице, после Исидоре Секулић свакако најсвестраније, укрстиле баш оне силе које су од друге половине четрдесетих година прошлог века до данас обликовале основни вектор историјског кретања. Те силе се могу означити као идеолошки пројекти и њихови сурови инструменти, с једне стране, и свест о томе да је културно биће човека и друштва саздано на памћењу, на тражењу онога што повезује људе и времена, онога што изнутра обликује токове у којима појединац тражи заштиту пред налетима ефемерног и ниског, с друге стране.

Ако је Светлана Велмар Јанковић врло скрупулозан тумач (и кад пише о Светом Сави, Стефану Првовенчаном или Јефимији и кад се окрене делима Видосава Стевановића, свог млађег савременика), нема сумње да њен аналитички дух посебно живне и засветли кад се сусретне са песницима на чији се живот наслонио сам удес времена (Дис, Црњански, Растко Петровић, нпр.). Једнако као што нема сумње да су њени интерпретативни узлети повезани и са дубоко личном наклоношћу према нашим тако великим песницима, као што су Васко Попа или Иван В. Лалић, песник чију прерану смрт Светлана Велмар Јанковић никад није прежалила. А кад је о прози реч, нема сумње да су њена ремек-дела књига приповедака "Дорћол" и роман "Лагум", мада ће важно место имати и роман "Бездно" и књига приповедака "Књига за Марка".

Оно што повезује сва прозна дела Светлане Велмар Јанковић је настојање да се историјско градиво на посебан начин претвори у основу приче, свеједно да ли је реч о нешто даљој или пак о ближој прошлости. И кад пише за децу и кад пише за одрасле, она историју види као основну позорницу људског живота. То јој омогућава да проналази сасвим особена приповедна решења, да од податка и чињенице крене у подручје лирске фантазмагорије у којој се времена спајају и поништавају тако да њихово место заузме сама светлост, само метафизичко градиво, као у неким приповеткама у књизи "Дорћол", једнако као што јој потреба да увек види и историјско у људској судбини омогућава да у "Лагуму" своју јунакињу сазда као оваплоћење оне трагике која долази из самог средишта несрећног удара идеологије у крхко људско биће.

Час одласка Светлане Велмар Јанковић је час у коме видимо и њену људску вредност и величину њеног дела, али је то и час кад постајемо свесни чињенице да у културама малих народа овакви губици буде страх да насталу празнину нема ко да попуни.

МАРКО НЕДИЋ: ДУХ ГРАЂАНСКОГ БЕОГРАДА

НАПУСТИЛА нас је велика госпођа српске књижевности. Бројним приповеткама, романима и есејима изражавала је аутентични дух грађанског Београда, који га је увек водио према будућности и разумевању других, према слободном мишљењу и демократском ставу и према оним етичким вредностима које живот и уметност чине достојним и непоновљивим. Њено књижевно дело испуњено је наглашеним урбаним сензибилитетом и судбинама типичних представника образованих слојева градског становништва. У њему су историјски и друштвени оквири живота складно повезани у динамично компоноване наративне целине и у специфичном се виду својим значењима рефлектују у актуелној стварности. Наративно оживљавајући два века у развоју српског друштва и његове грађанске класе и више векова у расту, рушењу и обнављању Београда, она је своју прозу у њеном иницијалном мотивском слоју засновала на документарно-историјској грађи и на оригиналним имагинативним пројекцијама које јој дају изразити уметнички смисао.