Рајко Петров Ного: На бранику културног памћења

У ОКВИРУ Дучићевих вечери поезије, Институт за књижевност и уметност из Београда и град Требиње организовали су протеклог викенда научни скуп "Поетика Рајка Петрова Нога".

Учесници су говорили о свим аспектима Ногове поезије - о огледалима времена и говору тишине у његовим поетским сликама, духовним димензијама, традицији, особеним мотивима и лексици, Херцеговини, поетској прози... Програм ће у понедељак пре подне бити затворен литургијом и поменом Јовану Дучићу у Херцеговачкој Грачаници, те Беседом о Дучићу.

* Са овог скупа биће објављен и зборник. Колико вам све то значи?

- Десетак година нисам одлазио у Требиње, где сам некада, у тешка времена, "воду носио". Неко је, ваљда, увидео да су се они који су Требињем владали о мене огрешили. Памтим и праштам. Да се одржи овакав научни скуп, и то у оквиру пројекта "Смена песничких парадигми: национални и европски контекст", пројекта који је основао такав зналац какав је био Новица Петковић, и да се зборник са тога скупа придружи већ импозантном броју оваквих публикација, то ми дође да се пресаберем и поразмислим: није ли време да затворим своју малу радњу. Да не кварим ово до сада.

* Момо Капор је говорио да је прича о вашој поезији прича о традицији до које сте долазили мукотрпно. Како је то изгледало у младости а како у зрелости?

- Колико о мени, ту Капор можда и више о себи говори. Ја сам традицију у кући имао, па сам је изгубио био док су ме у сиротиштима и домовима по Макаренку васпитавали. Није лако било пробити идеолошке коридоре и изнова стећи, а богме и зарадити сопствену традицију, оно што сам у раном детињству имао. Ваљало је изоштрити запретано сећање. Мојој генерацији из побуњеничке 1968. године, преки путовођа из заборава ка сопственим коренима био је Гаврило Принцип, и то прерушен у завереника анархисту. То је она генерација коју ће Андрић - а и сам је њој припадао - назвати "побуњеним анђелима". Ко је очекивао да ћемо се у садашњости суочити са још препреденијим систематским брисањем националног и културног памћења, и да ће у тој работи вољно и страсно сарађивати оволики наши интелигенти... У младости сам рушио конвенције, у зрелости покушавам да их изнутра мењам.

* У Требињу је одржана и свечана академија "Спомен Принципу". На чему је био нагласак у таквом обележавању стогодишњице почетка Првог рата?

- У песми Милоша Црњанског "Спомен Принципу", по којој је насловљена свечана академија, има и стих: "Убици диште видовдански храм". Није, дакле, ту реч о убиству већ о тираноубиству. У првом делу глумци су говорили речи Принципа и другова - јер "гласови мртвих нису мртви гласови" (Иван В. Лалић), а у другом, песме о Принципу говорили су савремени српски песници. Те опоре речи меланхолично је обавио рефрен "Сербије" Милоша Црњанског коју је компоновао Светислав Божић, хорски певао "Лола", дириговао је Милован Панчић. У сценарију који је сачинио Драган Хамовић нагласак је био на слободарском континуитету: на Косову, на Видовдану, на сећању и памћењу, на свему, дакле, што желе да нам опет избришу, а што нам избрисати не могу. "У Сербији зорњачу тражим."

ОКЕАН СМИСЛА

* РЕКЛИ сте, описујући свој карактер, да "не умете да ћутите, да бисте се у сигурности ћутања угушили". Како је данас?

- Мој незгодан карактер заоблиле су године и свакојака искуства. Живот те најзад отеше, ако си "неотесан". Чешће гледам у небо и дрвеће него у људе. И ћутим. Научио сам да ћутим. Али не зато да другима и себи не бих правио неприлике, већ да не сметам оном што пишем. Да не буде "шума у комуникационом каналу", већ само сагласја са својим културним и књижевним памћењем. Шта је српска књижевност, и књижевност уопште, већ океан памћења и смисла у општем бесмислу. Призивањем прошлости, ја рђаву садашњост евокативно тешим и тиме покушавам, сећањем и постиђењем, да дозовем какву-такву наду: Гледај какви смо били, а какви смо сада.