Јасмина Ахметагић: Људска палост и узвишеност

ДОСТОЈЕВСКИ је сигурно један, ако не и први и највећи разлог због којег сам студирала књижевност. Наравно, нисам мислила да ћу писати књигу о њему, тек желела сам да живим са оним емоцијама, мислима и заносом којима вас испуњавају дела великих писаца. Да живим на пример као Ординов у "Газдарици", пре но што се заљубио. Истина је, такође, да сам у осамнаестој замишљала Димитрија или пак Ивана Карамазова као пацијенте на свом каучу. Укратко, двоумила сам се: психологија или књижевност. Пресудила је чињеница да су миметички књижевни карактери много инспиративнији од свакодневних, јер су сажетак, есенција, људска палост или узвишеност или обоје заједно дати у својој укупности одједном - каже за "Новости" др Јасмина Ахметагић, поводом "Књиге о Достојевском" коју је објавила "Дерета".

Ауторка је анализирала дела која не чине централну струју опуса Достојевског: романе "Записи из подземља" и "Двојник", и приповетке "Кротка" и „Газдарица".

- Од студирања до "Књиге о Достојевском" протекло је доста времена у коме сам учила различите ствари, кретала се различитим путевима, написала књигу о "Нарцису", која је методолошки "Књигу о Достојевском" већ поставила. А све ово говорим зато што верујем да је у часу када сам била довољно спремна за то, Достојевски приступио мени, а не ја њему - каже Ахметагићева.

* Шта вас је подстакло да изаберете ова дела за анализу?

- Моја је намера била да текст о "Записима из подземља" начиним делом књиге на којој сам у тај час радила. Но, писана књига остала је на чекању, зато што ме Достојевски узео под своје. Могу рећи да је "Књига о Достојевском" никла, јер сам у њеном настајању била лишена априорног плана, много више него при писању ранијих књига. Мада тај план никада не може бити строг, јер природно је да увек постоји разлика између хипотезе и онога до чега дођете истраживањем. Међутим, схватила сам да сам се нашла у новој књизи када је део о "Записима из подземља" био сасвим завршен. Друга дела која су овде анализирана међусобно су се уклапала и дозивала контекстом који је уобличавао мој приступ, и који се наравно могао ширити и на друга, више или много више проучавана дела, с тим што је мој став прилично јасан: ако већ казаном немам шта придодати, кроз промену погледа на одређено дело или кроз дијалог са проучаваоцем, није ми интересантно да дописујем нове странице пуне цитата и референци, које у суштинском смислу ништа ново не казују. С друге стране, једно повишено, готово манично стање, какво је трајало у току писања књиге, страховито вас исцрпљује, мада и регенерише, и све тако укруг, па се онда свесно зауставите, остављајући неку грађу за можда неко друго време.

* Да ли би читалац који се тек упознаје са Достојевским требало да чита "Записе из подземља" и "Двојника" пре или после његових централних романа?

- Зависи да ли читалац жели само да се упозна са Достојевским или жели с њим да се дружи. Чак и у првом случају, "Записи из подземља" јесу репрезентативни, јер су ту већ замеци свих великих тема, проблема и питања која ће у "Браћи Карамазовима" бити шире елаборирани. "Записи из подземља" јесу Достојевски у малом. Када је о "Двојнику" реч, ја мислим да је он данас интересантнији него што је икада био. То је много богатији роман но што се видело из времена његовог настанка, пре свега с обзиром на наратолошки проблем с којим се писац суочио и који је морао да решава, а потом и због осветљавања позадине на којој се приказује анатомија једне патологије. Јунак је луд, али у окружењу које такође није здраво, тек је функционално. Тако да се проблематизује разлика између термина: болестан - луд - нормалан, а то би могло бити веома интересантно нашем савременом читаоцу. Ипак, ако би остао само на "Двојнику", такав читалац би био лишен увида у све аспекте које опус Достојевског нуди. Укратко, моја је препорука, читајте Достојевског хронолошки, обрнуто хронолошки, према вредносном критеријуму, насумице, свеједно, само га читајте!

* Истиче се да приповетка "Газдарица" до сада није проучавана у нашој средини. Зашто јој није посвећивана пажња?

- Достојевски се у "Газдарици" играо жанровима и користио висококонвенционализован стил руских биљина, пре свега у дијалозима јунака. Ако нам промакне функционлност тог подтекста, чини ми се да измичу читави семантички слојеви. У том случају, ова приповетка оставља утисак превелике сентименталности и невелике вредности. То је могући разлог. Међутим, откривањем архетипске заснованости карактера, увиђате да "Газдарица" књижевним језиком прича заправо дубоку јунговску причу, и то пре Јунга.

- У најкраћем, зато што је још велики уметник, а то значи стално актуелан због универзалности и свеобухватности свога дела. Најбољи Достојевски, јер ни његов опус није вредносно уједначен, створио је ликове живље од наших савременика и поставио их наспрам питања која никада неће испасти из жиже људског интересовања, осим ако се сасвим не дехуманизујемо, те их у том случају не препознамо као важна и своја.

* Да ли је он више мислилац или психолог?

- Тешко је то јасно раздвојити, јер је једно другим подржано. Но, за мене је ипак психолог, јер је дубоко промишљао психологију својих ликова постављајући их у прецизне друштвене, просторне и културне координате. Ако је и хтео да буде мислилац у роману, то је бивало успешно услед доброг коришћења "средстава" за њихово изражавање - карактера. Тамо где је мисао надвладала карактер, ту је Достојевски подбацивао. Мислилац је он у другом смислу, као аутентичан боготражитељ, и ту њиме, по моме мишљењу, влада генијална интуитивност, а не рефлексивни сцијентизам. Његови публицистички текстови показују да је био конзервативац и антисемита, што га као мислиоца не препоручује.

* Кажете да је централно питање у опусу овог писца - како волети, човекова неспособност да воли ближњег. Из којих примера то најбоље можемо да схватимо?

- Достојевски је приказивао доследно у целом свом опусу патолошке облике љубави, псеудољубав, зависност од другог, страст, злостављање, заиста у целом опусу, а све то и јесу странпутице, извитоперења човекова у немогућности да воли ближњег свог пожртвованом и нежном љубављу. Ја бих томе додала најпре извитоперење љубави према себи, али Достојевског је то питање мучило с обзиром на другог, јер је гордост коју је толико тематизовао била у таквом раскораку са јеванђеоским захтевом за љубављу према ближњем.