Монографија о животу и делу Рајка Петрова Нога

БИЛО једно сироче које никог није имало, које ништа није имало, па нашло језик. А кад сам се у језику ни од чега саставио, више се никоговићима нисам дао. Кад сам с језиком у љубави, пишем, кад нисам - мучим у сопственој мучалници.

Ово су речи које је песник Рајко Петров Ного једном приликом о себи изговорио, а њима и песмом "Крај наметне громиле" отвара се луксузна монографија "Рајко", коју је сачинио Бранко Стојановић, а објавила "Православна реч".

Илустрована многобројним фотографијама из пишчевог живота, од младости до данас, корицама књига, његовим портретима које су насликали и нацртали познати уметници... ова монографија доноси причу о једном од најсуптилнијих и најмоћнијих савремених српских лиричара. Рајко Петров Ного је, по речима Желидрага Никчевића, један од оних ретких који заиста омогућавају да се српском поезијом одслика нешто од основне, духовне, душевне и политичке ситуације нашег времена.

Ного је рођен 13. маја 1945, на Боријама код Калиновика у Босни и Херцеговини. Метеорски је засјао на небу југословенске поезије средином шездесетих година прошлог века. У српску поезију, како је написао Ђорђо Сладоје, Ного је ушао "на дивљем јелену", срдит што свет није саздан по његовој мери. Своје прве песме Ного је објавио у сарајевским и новосадским студентским листовима "Наши дани" (1964) и "Индекс" (1965), а већ за прву књигу "Зимомора" (1967), коју је објавио као сарајевски студент, добио је "Бранкову награду", и завредео неподељено афирмативан одзив критике. Групу песника, међу којима је био и Ного, Душко Трифуновић је 1966. назвао "судбоносни дјечаци", а били су ту и Марко Вешовић, Ахмед Мухамед Имамовић, Абдулах Сидран, Стеван Тонтић, Радован В. Караджић, Драго Јовановић, Тодор Дутина, Милан Ненадић, Бранко Чучак...

Сећајући се времена када је за другу књигу "Зверињак" добио награду сарајевске "Свјетлости", Ного каже:

- Али је добио не бих - након погане полемике са једним моћним а данас канда заборављеним песником - да председник тог жирија није био Меша Селимовић. Меша је позно до славе дошао па је волео и знао властима да удари контру.

Читамо у овој монографији да су његови противници и мрзитељи који су сваку његову песму, књигу или изјаву, дочекивали на нож, пре свега мрзели његов таленат, карактер и темперамент. О разлозима због којих је, због политичког притиска, морао да напусти завичај, Ного је говорио:

- Ама није залуду Андрић писао да се у Босни сваки драм нежности душом плаћа. Код толиких лопова и битанги који су овој земљи о глави радили и раде, нас су - по шумама и горама наше земље поносне - снимали, прислушкивали и шпијали, а онда нам душу на памук вадили, саслушавали и понижавали...

Све његове књиге, како наводи аутор монографије, наилазиле су на изузетан одзив књижевне критике - и по броју осврта, приказа или аналитичких текстова и по именима критичара, али ниједна, чини се, као "Недремано око".

Као песник кога се тичу и митологија и историјска судбина српског народа, објашњава Стојановић, Ного није могао, није смео ни хтео, да се оглуши о страдање Срба у ратовима деведесетих. Чињеницу да је песник био на страни свог народа, злоупотребљавали су многи "апстрактни хуманисти, који воле цео свет, а мрзе брата рођенога".

И док је живео у Сарајеву, Ного је припадао магистралном, средишњем току српске савремене поезије, а његов долазак (изгон) у Београд (1982) пада у године песниковог зрења и стваралачког успона. У Београду је он написао своје најзрелије песничке књиге.

- Моје збирке, то је десетак, петнаестак књижица у разним паковањима. Моја би се болест могла звати - бекство од писања. Мени је у поезији више до интензитета него до квантитета. Награде ме неће спасти од заборава, премда се са њима има илузија да није тако... Четрдесет година песничког рада било је, углавном, "извлачење" од такозваног радног времена, ево, ја сам се извукао. А то значи од живота отео нешто времена само за себе, а ако то што пишем штогод вреди, онда сам то време отимао и за друге - каже Рајко Петров Ного.