Ана Ристовић : Цела васиона на длану

МЕТЕОРИ чијој светлости се дивимо, када нам се укаже прилика да једном у пола века присуствујемо њиховој киши, заправо су свемирске крхотине, запаљене честице прашине, које великим брзинама ударају у Земљину атмосферу, при чему се на небу, на њиховој путањи, појављују светле траке. Загледани у лепоту често губимо из вида двојност њене природе, као што губимо из вида и то да смо сами тек једна честица прашине васионом заковитлана и да је наше тело само умањена слика онога што је већ одавно насликано на огромном, макроплатну природе - каже за "Новости" песникиња Ана Ристовић, поводом своје нове збирке "Метеорски отпад", у издању Културног центра Нови Сад.

* У неколико песама рендгенски улазите иза коже и посматрате наше унутрашње органе. Шта видите у таквој огољености?

- Микроплан укупне природе која нас окружује, свега што се простире под капом небеском. Једна од таквих научно доказаних подударности подстакла ме је и да напишем песму "Нешто светли". Реч је о истраживању које је спровео докторанд са једног америчког универзитета и који је једну до друге поставио две фотографије, које скоро да су идентичне - на једној је слика неурона у људском мозгу, на другој је скуп галаксија, окружених звездама и црним рупама. Лјудски мозак јесте скуп галаксија у малом, и то небо тако мало познајемо као и оно изнад нас. Као што је и мрежа линија на длану тако слична мрежи путева, река и планинских венаца посматрано са неба. Ако ствари кренемо да сагледавамо на тај начин, можда ћемо лакше прихватити и сопствену пропадљивост.

* Књигу карактеришу песме из аутобуса, о људским судбинама. Какав је стварни свет у коме живимо, да ли је по мери човека?

- Стварни свет био би неподношљив да у њему нема ирационалних ствари због којих вреди сањати. Стварности ионако има онолико колико смо способни да их измислимо и сачувамо. А дату стварност увек ће неко пропустити кроз филтер оваквог или онаквог "фотошопа". Јуче сте могли запањено гледати у фотографију джиновске лигње коју је на обалу Санта Монике избацило море, и за коју су новине написале да је њен гигантски раст последица генетске мутације настале услед нуклеарне катастрофе у нуклеарки „Фукушима“ 2011, то је стварност у коју сте веровали макар неколико минута, док вас неко није упозорио на гигантске могућности фотошопа и обраде фотографија.

Песме-аутобуси, које "крстаре" књигом, заправо су исечци из различитих људских, анонимних судбина које на неки начин упозоравају на људску самоћу, на живот појединца који је увек посебан и јединствен колико год се чинило да личи на живот неког другог.

* Плашите се да ће нам будућност и технологија избрисати сећање на то како се прави "авиончић од хартије"?

- Могуће да ће нека будућа деца гледати авиончиће од хартије само на екранима мобилних телефона и таблета којима ће их у болницама, уз пакет пелена, чашћавати одмах по рођењу, али не верујем да ће икаква технолошка будућност избрисати потребу за авиончићима од хартије, дубоко усађену у нама. Исто тако неће ишчезнути ни штампане књиге, колико год се некоме чинило практичнијим да на стотине хиљада наслова има сачуване у једној, компјутерској књизи.

* Да ли у наше време поезија и књижевност могу да дају наду и помогну у схватању смисла постојања, или су то само "уснуле књиге на полицама"?

- Као и увек, као и пре стотину година, тако и данас, и посебно данас.

* Како бринемо о култури и докле је она доспела?

- Никако. Погледајте само статус наших лектората који се у свету један за другим гасе, јер ми једноставно не знамо шта бисмо са својом културом ни код куће, а ни у гостима.