Михић: Стварам на згаришту сломљених идеала

НАГРАДУ "Кристална призма" за свеукупни допринос филмској уметности, Академија за филмску уметност и науку доделила је ове године Гордану Михићу, сценаристи култних филмова, серијала, радио и ТВ драма који су обележили нашу кинематографију.

- Свакако да свако признање које додељују колеге има посебну вредност - каже Михић у разговору за "Новости".

- Са некима од њих, давних шездесетих, почињао сам и наставио каријеру, прошли смо заједно многе успоне и падове - од "црног таласа" до данас. Неки из средње генерације били су моји студенти деведесетих, а ту су и они најмлађи, скорашњи чланови Академије. Хвала свима, а посебно онима без којих не бих могао да створим педесет филмова и осамнаест телевизијских серија.

* Да ли је демагогија да награде нису битне?

- Сви ми радимо да би оно што стварамо дошло до публике и до суда јавности. Ствар је сваког уметника како ће се односити према наградама; ма колико то парадоксално звучало, има оних којима награде више штете него користе, јер не умеју да се контролишу, понесу се за успехом, допусте сујети и таштини да пређу дозвољене границе, постану болесно нарцисоидни, грамзиви, сурови, надмени... и, затим, врло брзо, почиње да опада квалитет њихових филмова. Што се мене лично тиче, трудим се да будем исти онакав као првих двадесет година рада, када нисам добио ни једну једину награду. То ме ни тренутка није омело да несметано пишем. А кад смо већ код писања - ма какав успех постигли, увек вас, из почетка, као и првог дана, чека онај исти бели празни лист, који вам не даје никакав попуст, не трпи рутину, брзину, отаљавање посла, већ увек тражи максимум и само максимум.

* Колико је вама лично узбудљиво да више од четири деценије исписујете ову нашу, нимало лаку друштвену и психолошку "историју"?

- Камо среће да су сва она бурна раздобља, сви трагични преломи епоха били мање болни и потресни. Али то је усуд писца: он ствара на згариштима историје, сломљених идеала, понижене човечности, неповратних губитака и непрекидних битака људи и жена да очувају породицу, дом и огњиште.

* Шта вас фасцинира да пишете о "малим људима" и губитницима?

- Један од праотаца европских писаца, Херодот, на почетку своје "Историје" једном реченицом објашњава о чему ће писати: о несталности људске среће. Мислим да сви писци раде управо то.

* Део сте групе филмских аутора који су створили "црни талас". Колику је снагу и значај у светским размерама заиста имао тај талас?

- Неколико аутора, независно један од другог, дошли су до исте филмске поетике назване црни филм. Колики је био значај филмова те групе, сведоче књиге европских и светских критичара и историчара филма. Пажња и заинтересованост за ту тему још трају - недавно је у Београду боравио млади Американац, постдипломац са Колумбије, који жели да напише докторску тезу и књигу о нашем црном филму. Иначе, Жика Павловић ми је причао да му је у Кану редитељ "Поноћног каубоја" рекао да му је као инспирација за тај филм послужио наш филм "Кад будем мртав и бео".

* Шта је данас наш "филмски случај" - у односу на време од шездесетих до осамдесетих, када смо имали тако плодно тло за филм и све врсте уметности?

- Све се променило - од технологије филма до начина финансирања. Некада, у времену о којем говорите, филмове је у нашој земљи у целости финансирала држава, као и културу уопште. Чак је и "црни талас", који је оцењен као антидржавни, финансирала држава. Не жалим за идеологијом оних времена, али чињенице су чињенице. Шта се збивало после? Па, дуго већ домаћи филм зависи буквално од милостиње спонзора, све је ординарна просјачка опера. Је ли се ишта променило? Па, у свакој несрећи има и трун среће. Дигитална технологија омогућава да се понешто може снимити са багателним буджетом. Али то је изузетак који потврђује правило! Права продукција прави се једино и искључиво на прави начин са одговарајућим буджетом, који омогућава озбиљне припреме, озбиљан број снимајућих дана и озбиљан ток постпродукције.

* Социјална драма "Вране", коју сте потписали са Лјубишом Козомаром, пре три године је на "Субверзив фестивалу" у Загребу изабрана међу три најбоља дела са ових простора. Да ли доба врана и птица грабљивица код нас стално траје?

- Траје, и траје, и понавља се без прекида. Иначе, кад је реч о "Вранама", подсећам да су снимљене пре четрдесет три године. Било је онемогућено да се прикажу у Београду, али зато су биле на 11 светских фестивала, чак и на "Недељи критике" у Кану; добиле су ласкаве критике и неколико награда. Зашто ово помињем? Зато што смо Лјубиша и ја добили режију иако пре тога нисмо снимили, као редитељи, ни секунд филма. Али смо пре тога имали сценарије за филмове "Буђење пацова", "Кад будем мртав и бео", "Време љубави", "Топле године", "Доћи и остати"... Продукција је имала поверења у нас као сценаристе, али је то, што се тиче режије, ипак био велики ризик. Данас - ко је спреман за било кога да ризикује? Колико дуго већина младих људи чека на први филм? Колико филмова сними до своје четрдесете? Два-три. А ја сам у тридесетој години иза себе већ имао девет реализованих косценаристичких текстова, једну режију, три телевизијске серије...

* Колика је снага опомене коју сада може донети неки филм данашњим господарима, који стварају неиздрживу атмосферу сурове моћи новца и капитала?

- Постоји, одвајкада, уверење да моћ уметности, у случајевима о којима говорите, није велика. Али ја мислим да јесте. Јер из тмине векова, мрака, беде и безнађа, крвавих страдања и бесмислених ратова још просијавају чудесном снагом велика уметничка дела - која су крепила и снажила душе оних који се боре за правду, слободу и живот достојан човека. Исто дејство имају велика савремена дела - из књижевности, музике, сликарства и филма.

* Шта је, заправо, суштина приче о слободном свету и људским правима?

- Некада, давно, биле су то спасоносне идеје за човечанство. Оне би и даље то биле да их моћници овог света нису срамно злоупотребили.

* Међу текстовима које сте у протеклих година написали за Кустурицу налази се и сценарио за филм о Панчу Виљи. Шта нам сада нуди овај мит о мексичком револуционару?

- Све је исто - ни Мексико ни свет нису ништа бољи него што су били двадесетих година прошлог века. Једна величанствена револуција букнула је фантастичним пламеном, обасјала свет и угасила се. Као и друге револуције пре и после ње. Зашто? Да ли само зато што их воде и изводе људи од крви и меса, подложни слабостима, кризама, замору, несналажењу у конгломерату светских интереса, спремности да једну тиранију замене другом - у име слободе? Сам Виља доживео је и проживео кратак, буран живот, уз све сјајне победе и погубне поразе, уз лични живот испуњен невероватним преокретима, уз беспрекорну оданост коју су према њему гајиле масе потлачених и његови следбеници, али и страшне издаје неких од оних које је највише волео. Лудо је волео жене и живот. Суров до крајности према латифундистима и капиталистима, показивао је чудесну нежност и самилост према очајницима без игде ичега.

* Ко би могао да буде Панчо Виља наших дана, има ли наше време таквог јунака?

- Електроника господари данашњим светом, сви могући дигитални системи владавине, контроле, застрашивања, претњи, господарења свим и свачим. Парадоксално, једина опасност за тај свет је - он сам по себи: угрожава га само његово одбегло чедо, попут Сноудена или Асанжа.