Драгослав Михаиловић: Кад су цветали страхови и лажи

ЈЕДАН позоришни комад доживео је оно што је морао да доживи, кад је већ почео да живи - прва је реченица текста у београдској „Политици експрес“ из 1969. године, а поводом скидања с репертоара представе Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“, у режији Боре Драшковића, на сцени Југословенског драмског. Премијера је била 6. октобра и требало је само двадесет дана да се баци анатема на писца, па и цео глумачки ансамбл због „литерарно-историјског извитоперивања чињеница, смисла и збивања одсудног тренутка наше најближе прошлости, супротстављања стаљинизму и Коминформу“, како је навео аутор поменутог текста.

У међувремену, огласио се председник Тито на скупу у Зрењанину, оцењујући да је реч о клевети југословенског друштвеног система, експресно је одржан и отворени састанак СК, а убрзо је уследила и одлука Уметничког савета ЈДП да представу скине са репертоара. О овом догађају известили су сви домаћи медији, али и „Тајмс“, „Дејли телеграф“, Ројтерс, АФП. Страни извештачи истицали су да аутор „оштро критикује југословенску тајну полицију због хапшења припадника Коминформа, а полицијски функционери се приказују горим од Немаца“... За то кратко време било је покушаја да се представа „коригује“ и тако „спасе“. Ретки су били примери политичке и уметничке одважности да се недвосмислено стане у одбрану „Тикава“, па је 25. октобра угашен њен позоришни живот а да, заправо, није ни заживела.

Ипак, овај комад је доживео оно што је морао да доживи, кад је већ почео да живи - на пролеће ће бити постављен на сцену Београдског драмског позоришта. С каквим осећањем, после свих ових година наш писац и академик Драгослав Михаиловић ишчекује премијеру?

- С радошћу. Обрадован сам што хоће да је поставе на сцену. Велика је представа, 35 улога, па сам их питао имају ли довољно глумаца за њу. Колико видим, радују јој се и они у позоришту. Живот у књижевности доста је клизав, може се десити да један интересантан текст изгуби свежину и човек се нађе на ледини. Ово није текст само с политичким значењем: говори о људима и људским судбинама. Уосталом, кад се десио Титов говор нисам страховао за себе, рекао је да ме неће ухапсити, него сам мислио о тексту. Још је био врућ, комад сам завршио у марту 1969. године, а ансамбл је одмах почео да га ради и припрема премијеру за октобар. Текст се Бојану Ступици изузетно допао. Одмах ми је удвостручио хонорар не питајући никога. После скидања представе извесно време сам могао од тога да живим, пошто су ми сви други отказали љубав.А тек сам се оженио други пут, син је имао десет година...

* Комад је настао на истоименом роману који сте написали годину дана раније?

- Роман није био згодан за драмско приказивање, па сам половину текста написао наново. Није реч о драматизацији већ о драми, и ја сам страховао да можда није добро испало. Када се 1984. године поново радио у Народном позоришту, видео сам да има сопствену сврху. Јер, мислио сам о сличном примеру са Кубе. Аутор је урадио драму која је била под утицајем француских писаца, напао га је Кастро и други непријатељи у стилу „може да иде с Кубе“, па се он уплашио, посипао пепелом и кајао. Ја сам, пак, мислио само нека драма ваља, па ће се све средити. Колико се сећам, управо ту кубанску драму касније је ЈДП ставио на свој репертоар и, нажалост, није била добра.

* Има више интерпретација како је дошло до забране вашег комада, која је права?

- Постоји једна верзија да је Тито путовао у Зрењанин с Дражом Марковићем, тадашњим високим партијским функционером Србије, који га је убеђивао да то не помиње у говору. Тито је чак климао главом, али је ипак урадио. Био је хрватски националиста и искористио је то као напад на српски ЦК. То ми је, ако се не варам, испричао Мухарем Первић, јер су он и Дража били пријатељи.

* Из новинске документације закључује се да вас нико није звао после премијере и скидања представе у ЈДП, чак ни за изјаву?

- Новинари су ми драли кожу свугде. Нико ме није звао ни на седницу Уметничког савета ЈДП. Бојан ме је обожавао, а после тога је заћутао. Скинуо је представу пре Титове забране, рекао је да се игра те вечери 25. октобра и још два-три пута, па да се представа тихо удави. То је захтевао од њега Едвард Кардељ, његов ратни друг. Бојан се борио, а онда сломио. Мислим да је и највише отпатио због те забране. Осам месеци касније умро је од рака. Таква страдања дешавају се у позоришту. После забране „Голубњаче“ Јове Радуловића у Новом Саду, преминуо је један драматург чији син данас игра у Атељеу 212. Умро је две године касније, верујем због тога. То су драматични, страшни тренуци, због којих људима препукне срце.

Миши Јанкетићу су прикачили да је он рекао новинарима после Уметничког савета: „Ваљда смо имали разлог...“. Гурнут је у сукоб с многим људима. Лјуба Тадић и ја нисмо месецима говорили јер је он предлагао да се у комаду допише неколико реченица. Грдио сам га и псовао. Позориште је и донело одлуку да се представа ублажи. Боро Драшковић је то урадио, али нису били задовољни. Тадашњи директор „Борбе“ написао је три опасна текста, против мене, пре свега. Један је имао наслов „Трулеж у дубини“. Стално се кукало због једне реченице „ови су гори него Немци“. Лјубиша Јовановић, који је играо у представи, а није је ни изговорио на сцени, имао је касније осећање кривице. Годинама смо се сусретали и нисмо се руковали. Он би застао, направио полуокрет, наклонио се и продужио даље. Подржао је одлуку о забрани, јер је био плашљив човек. Такви људи често су на удару и просто изазивају нападаче.

* Како се десило да ваш роман „Кад су цветале тикве“ добије похвале, а истоимена драма буде дочекана на нож?

- Похвале роману су расле, а и драма је хваљена касније. Била је и једна анкета о најбољем драмском тексту после рата, мој је ушао у првих десет. Не знам зашто роман није критикован, ваљда зато што ти не читају... Додуше, чак ми је и роман „Фреде, лаку ноћ“ био забрањен. То су прва два моја дела с којима никад нисам могао да уђем ни у један Дом армије. Све до пропасти Југославије. Ипак, одбранила ме је књижевна критика.

* Имали сте неприлике и с „Петријиним венцем“?

- Осам година касније изашао је „Петријин венац“, а онда је Удба инсценирала један процес у ком ме је тужила нека жена из Равне Реке да сам јој покрао живот. Процес је трајао 13 година, а све с намером да се представим као лопов, ђубре, потенцијални шпијун и тако ми се уруши углед. Пре извесног времена случајно сам срео ту судиницу и она ми је рекла да је Удба јако инсистирала да изгубим тај процес. Али су ме судије, зачудо, одбраниле.

* Као човек који је и сам прошао голготу Голог отока, не престајете да се бавите овом темом. Ваши сапатници о томе често и данас ћуте?

- Мислио сам како ћемо сви поумирати, а да се о Голом отоку ништа неће сазнати. Прво ни сам нисам хтео да се бавим тиме, а онда сам седамдесетих скинуо са себе комунистички плашт с леђа да бих био отворен према истини. Потом сам још за Титовог живота, 1979. почео да пишем. Узор ми је био Солжењицин и „Архипелаг Гулаг“. Али, он се својом темом бавио две године, а онда окренуо другим књигама. Ја сам, пак, остао на истој теми више од тридесет година, иако сам у паузама радио и неке друге ствари. Мада сам доста боловао, три пута од туберкулозе, имам већ 83 године. Онима који краће живе, то им нажалост, „скрати“ и дела... Ево, сада ће се у зајечарском позоришту, 17. новембра на мој 83. рођендан, извести моја драма „Скупљач“. Настала је по приповеци „Мрзим голооточане“ из збирке „Лов на стенице“.

* Пуно је колективних и личних драма и у овом времену.

- За ово данас и за сан о Југославији, нарочито су криви краљ Александар и Слободан Милошевић. Само четири месеца после проглашења државе СХС, војвода Путник обишао је веће хрватске градове и вратио се ужаснут. Тражио је аудијенцију код регента Александра и рекао му да је то народ који ће нам донети само зло и да треба да бежимо што даље од њих. Није вредело. Милошевић је имао могућност да се договори шта ће са Србима у новим државама. Није хтео да попусти и увелико је кривац за оно што се догодило.

* А, како оцењујете данашњи политички тренутак?

- Верујем да је у Србији први пут од 1944. године дошла једна србијанска гарнитура, која и ако не буде најбоља, увешће обичај да Србијом владају Срби из Србије. Сви други, и кад су били бољи - били су гори.