Почињало се великим одрицањем

ЧУВЕНИ 21. век није ништа бољи према доброти и племенитости од мудрих познавалаца људске природе у древно претхришћанско доба или у доба моћног средњег века - човек се готово не мења, а миленијуми промичу, а добри страдају више него зли, али ипак опстају у доброти, само ако успеју да се мало послуже мимикријом. То смо, мислим, научили - ту мимикрију доброте.

Ово каже Светлана Велмар Јанковић, чија дела годинама магнетски привлаче читаоце и убирају најпрестижније књижевне награде. У недавно објављеној новој књизи, овога пута есејистичкој, „Сродници“ (у издању ИЦ Матице српске) угледна књижевница под лупу је ставила дела писаца, које је, како истиче, прихватила као могуће саговорнике у сопственим интелектуалним и духовним лутањима. То су, између осталих, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Лаза Костић, Свети Сава, Јефимија, Момчило Настасијевић, Јован Дучић, Јанко Веселиновић, Светолик Ранковић, Живојин Павловић...

* Шта су нам неки од ваших сродника оставили за наук и поуку?

- Смишљено сам - да не кажем лукаво - прилазила својим пронађеним духовним сродницима, ослушкујући оно што ће ми препустити од свог искуства и својих сазнања, али препознајући и оно што ћу ја умети да чујем и примим од тог причутог богатства. Хвала им, јер сам од сваког добила много, са годинама што ме сустижу све дубље схватам да је та мера њихових духовних дарова са којима пролазим кроз живот - безмерна мера. Признајем да издвајам и међу њима, мојим сродницима, оне мудре, а савршене учитеље из прошлог, 20. века: Исидору и Андрића.

- Исидора је - као што доказује и овај навод - имала изузетно проницљиву и далековиду мисао, прави блесак мисли, муњу бачену у маглу будућности. Годинама пре Другог светског рата, кад је изнела ово своје уверење, она је умела да прозре страшан смисао силе новца, који је већ, и увелико, владао цивилизацијом белих, сурових, лакомих и алавих људи. Ми данашњи, заслепљени привидно надмоћним начином живота, у технолошки до сада најразвијенијим условима постојања, стичемо илузију да смо оспособљени да боље видимо и садашњост и будућност, све у мрежама тог истог новца. Али то је само илузија: Исидора је боље видела.

* Лјуди попут учитеља Гојка, племенитог и доброг човека из романа Светолика Ранковића, о коме пишете, данас је изгледа мање него икад, јер су готово унапред осуђени на животни пораз?

- Када ме забуни стварност садашњости, одмах пожурим до старих писаца - да ме освесте. Пре неки дан ми је мој пријатељ, књижевник и издавач Жика Богдановић, послао ново издање чувене књижице есеја Френсиса Бејкона „Лјудска зоологија“, објављена у изванредној библиотеци „Светионик“ коју уређује Огњен Богдановић. А шта нам каже мудри Бејкон? Он налази ове речи: „Доброта је одлика душе и највећа од свих врлина. Будући да је она божанска црта: без ње је човек запетљан, зао и несрећан створ, нимало бољи него нека штеточина.“ И још: „Склоност ка добром дубоко је утиснута у људску природу, и то у толикој мери да, ако се не упути људима, испољиће се према другим живим створовима (...)“ Али пошто је све то исказао, Бејкон зна да човек „заиста може погрешити у овој врлини доброте и милосрђа,“ па се присећа једне италијанске пословице која гласи: „Толико добар да не вреди ни за шта“, што га наводи да у својој оди доброти истакне вредности грчке мере и у давању и у предавању тој врлини.

Погађате зашто сам позвала Бејкона у помоћ како бих била спремнија да тачније одговорим на ваше питање: још једном ме је он уверио да су увек добри и племенити људи били изложени већим животним невољама и искушењима него сурови и зли, али да сада живимо у толико суровом и злом времену, нарочито немилосрдном према доброти и племенитости, као у оно доба кад су римски цареви прогонили хришћане. Баш таквим, заиста. Али не треба сметнути с ума ни да су једнако били немилосрдни и хришћани кад су победили своје прогонитеље, и освојили своју силу. У есеју на који се позивам, Бејкон цитира и Никола Макијавелија, који увиђа да је „хришћанска вера препустила добре људе као плен тиранима и безбожницима“.

* Припадате оним интелектуалцима који су указивали на силне деформације бившег социјалистичко-комунистичког режима? У ком то друштвеном систему данас живимо? Жаргонски речено, јесмо ли се за то борили?

- Тешко га је прозрети - тај „друштвени систем“, јер није довољно транспарентан, мада сви његови значајнији представници настоје да изгледају транспарентни, што нису. Не могу да заборавим да сам, 5. октобра 2000. године, била уверена да сам доживела дан који сам жудела да доживим, и сећам се своје велике радости - али и каснијег још већег разочарања, јер је 6. октобар изневерио наде наивних превратника, оних који су три месеца, у јесен 1996. и у зиму 1997, из ноћи у ноћ протестовали против режима Слободана Милошевића, уз распламсалу наду и веру у сопствену победу! И уз чудесни смех, уз хумор који је озаривао хладноћу зимских ноћи! Али гле, овај, садашњи октобар вратио ми је, као живу стварност, подсећање на октобар пре пуних 60 година који је, за мене лично, остао као месец сјаја у мом постојању.

У том, како смо склони да га називамо, тадашњем социјализму-комунизму стигла сам, врста друштвено презреног члана, али ипак млада, учена студенткиња - одмах до првог запослења! У ту чињеницу моја породица тешко је могла да поверује, али та чињеница је била истинита: примљена сам била на једном од првих јавних „огласа“ - тада се то, наравно, није звало „тендером“ - на место приправника-новинара у истакнутој издавачкој кући „Дечја штампа“! Потпуно невероватно за кћер државног непријатеља и потомка пропале буржоаске породице! Доприносићу, блистала сам од гордости, смањењу кућне беде и, у исти мах, - а то је било оно друго достигнуће - освојила сам и морално право да се удам, у својој двадесетој години, јер сад могу да се борим и за своје и за себе, равноправно против неимаштине!

* Лјуди од знања и памети слажу се да нам је неопходна обнова грађанских моралних вредности. Како и одакле почети?

- Увек се почињало великим одрицањем и великим радом. Одричете се од сваког вишка који осећате да вам не припада, и у новцу, и у части, притом радите више него што морате, али онолико колико вам дужност налаже. А дужност вас упућује ка Другоме, људском бићу које нисте ви, а које је једнако битно у свету као што сте и ви битни. Свакако, све то морате осетити, али и признати да то осећате, иначе нема ничег од усвајања моралног зова, који је основни духовни покретач. То што говорим, звучи архаично, знам, као и цела та прича о одрицању и о раду, о Другоме и делује, најпре младима, и бапски, и смешно - али сви ми знамо да без таквих почетака нема ни настајања, ни постојања, ни трајања. Ни у једном друштву и ни у једно доба.

* Лошој атмосфери у земљи, оптерећеном бројним проблемима, доприносе и странке које просто кидишу једна на другу. Није ли крајње време да се престане са тако острашћеном политичком борбом?

- Не можемо живети затворених очију: тешко је наћи државу у садашњем свету у којој политика и политичке странке не изазивају друштвени и морални ковитлац, негде у већој, негде у мањој мери. Зло је узело маха у човеку, па и у политичким странкама.

* У ауторском тексту за „Новости“ од пре неколико година написали сте да је Косово давно изгубљено, али да има наде да се тамо поново вратимо. Шта бисте данас рекли?

- И тада, пре неколико година, Косово није било уистину наше, а претварали смо се да то не прихватамо и не признајемо. Они Срби који буду настојали да поврате Косово, и као територију, и као историјску прошлост, и као мит, и као наду о будућности морају да схвате да је у питању дуготрајна борба за многобројнију нацију, спремну да се мења и прилагођава строжијим моралним захтевима и неупоредиво чвршћој друштвеној дисциплини.

* Зашто су последњих година аутентичне културне вредности устукнуле пред поплавом примитивизма и најгорег кича, који намеће наша нова „елита“?

- Културне вредности нису устукнуле, пошто то саме не могу - одгурнуте су! У време кад влада пљачка, у различитим видовима, прикривена и откривена, замаскирана и очигледна, када се сиромаштво народа очитује на запуштеним друмовима, у напуштеним селима, у силно умноженим криминалним радњама, када здрави и јаки људи немају где да се запосле, када нема ни осмеха на лицима грађана у аутобусима и трамвајима, али има само прикривеног беса у њиховим изговореним и неизговореним речима - да ли стварно очекујете да ствараоци у култури и за културу извуку из себе додатну духовну снагу да се боре и за своје стварање, и за своју породицу, и за свој очајни и забатаљени народ? Пљачкање и себичњаштво, када постану одлике такозване друштвене „елите“, а то се нама десило, никада и нигде нису могли да покрену духовне, креативне и моралне снаге друштвене заједнице, јер се изгубила свест да је реч о било каквој заједници, јер и нема заједништва, осим у отимању! Или се добија утисак да је фарма пожељни облик наше заједнице - далеко било!

* Шта бисте предложили и препоручили новом министру културе Ивану Тасовцу?

- Новом министру културе Ивану Тасовцу, коме је запало да вади кестење из ватре, а коме сам се дивила и као пијанисти и као врхунском мајстору у пословима организације музичког живота, шапнула бих, пошто не волим да дајем савете: да буде нарочито опрезан кад бира најближе сараднике, јер се бојим да је мало код нас оних који су потпуније одани мисли о култури него замисли о себи.

ПОЈАВА “НОВОСТИ“ - ЗНАК НАДЕ

- Неколико дана после венчања, половином октобра, тог месеца моје пламтеће радости, улетео мој млади муж у нашу собицу, у дворишту моје породичне куће у Јовановој 26, у узбуђењу: „Брзо! Трчимо у Дечанску улицу - само што није изишао први број ‘Вечерњих новости’!“ Полетели смо као без душе, прелетели све улице од Јованове до Дечанске - па то и није било неко растојање, тада, а није било ни великог саобраћаја, али је било великог људског дамара! Сви су мислили, и млади и стари учесници у тој гужви, у том веселом смеху, у значајним изразима лица, у блеску очију - сви су мислили оно што нико није био спреман и да изговори: „Дочекали смо први вечерњи лист који ће, кажу, бити и први слободни лист у нашој социјалистичкој домовини!“ Кад су истрчали дечаци и младићи, колпортери, са нарамцима свеже одштампаних новина које су мирисале на штампарску боју, кад су почели, на угловима улица Дечанске, Нушићеве, Косовске, Македонске, Булевара револуције да извикују: „Вечерње новости“! „Купите ‘Вечерње новости’“! „Последње вести у првом југословенском вечерњем листу!“ „Упознајте се са јунацима стрипа ‘Тарана’ и ‘Јулија Джонс’! Први пут стрип у социјалистичком вечерњем листу!“ - одушевљење је било на врхунцу! Руковали смо се и са непознатима, грлили се са познатима, у ћутању смо знали да су стигле ове новине као блештави знак чекане друштвене слободе, као објава велике и опште наде! Испричала сам вам све ово као неке мрве сећања на наше „некадашње борбе“, које сте призвали. И као подсетник на чудесну фигуру новинара Слободана Глумца, коме дугујемо и појаву и дуги опстанак „Вечерњих новости“!