Михић: Нема више снажних страсти

РЕМЕК-ДЕЛО Иве Андрића "На Дрини ћуприја" гледаћемо као филм, телевизијску серију и рок-оперу, у режији Емира Кустурице. Гордан Михић добио је тежак задатак - да направи сценаристичку грађу од монументалног Андрићевог романа, чија радња обухвата збивања у распону од скоро 400 година. Шта изабрати из тог раскошног дела које обилује заплетима, драматичним судбинама и страдањима?

- Све јунаке повезује мост, сазидан по жељи великог везира Мехмедпаше Соколовића, који је, као дечак, отргнут од мајке и породице због данка у крви и одведен у Цариград. Та његова жудња за нечим што је неповратно изгубљено, тај окамењени бол, спаја га са жудњом јунака "Ћурпије" Андрићевих "вишеградских прича", од којих сваки има свој неостварен сан, свој узлет, занос, пад, и своју коб. После дугог и помног трагања, радњу сам усредсредио на ликове као што су Радисав, Фата Авдагина, Ћоркан, Милан Гласинчанин, Алиходжа Мутевелић, Грегор Федун, Рифка, Лотика - открива Гордан Михић за "Новости".

По Михићевом сценарију у Македонији се ових дана снима и филм "Деца сунца", у режији Антонија Митрићеског. И док ова прича већ оживљава на екрану, у "радионици" познатог српског сценаристе спрема се још много малих чуда. Једно од њих је прича о мексичком револуционару Панчу Виљи, којом се, после "Дома за вешање", "Црна мачка, бели мачор", шири списак филмова које потписује тандем Михић-Кустурица.

- "Панчо Виља" је прича о мексичкој револуцији из првих деценија двадесетог века, побуни беземљаша, утонулих у глад, беду и безнађе, против земљопоседника, који су суровом диктатуром владали земљом. Панчо Виља и Запата били су вође побуне која је постала општенародна, победили су, освојили власт и, као многе друге револуције, уништили саму себе. Панчо Виља је просто кључао од живота, бескрајно одан пониженима и сиромашнима и крајње суров према богаташима. Женио се осамдесет пута, преживео више смртних пресуда, патио због неузвраћене љубави једне лепотице, усудио се да нападне Америку, свог најбољег друга казнио стрељањем због издаје, падао и дизао се да би страдао - због љубави.

* Шта му је заједничко са јунацима из данашње историје?

- Данас је све другачије. Не знам с ким или са чим бих могао да упоредим Панча Виљу и његово доба. Све се одвија у другим околностима, еволуције и побуне дешавају се преко интернета, владари света нису ништа мање сурови и милосрднији, али се штите причама о слободном свету, демократији и људским правима, лаж и сила су доминантна обележја моћи и власти, уз невиђену подршку сајбер-оружја најновијих генерација. Једино ко би, евентуално, могао да буде нешто као Панчо Виља јесте Асанж или Сноуден. Нема више снажних страсти, широких колорита, бујања елементарних емоција. Само клик и - готово.

* Неколико година радите на сценарију за серију "Огњиште", која кроз призму главног јунака треба да прикаже колику је жртву поднео српски народ не би ли добио своју државу. Шта данашња Србија може да научи из тог времена?

- Ову земљу не занима њена историја и време када се Србија рађала из пепела. Зато нема воље нити видим смисла да вам одговорим на питање шта би садашња власт могла да научи од оне, попут Гарашанинове, о којој сам писао у "Огњишту.". Да објасним зашто помињем баш Гарашанина: зато што за 45 година службе - а био је и министар и председник владе и држао је, буквално, све полуге моћи у својим рукама - не само што није стекао никакво богатство, већ је, по одласку са власти, био принуђен да изнајми под кирију две собе и кухињу у Гроцкој да би имао где да проведе последње дане.

* Стално слушамо приче о тешкој ситуацији у култури. Постоји ли тренутно неки светли пример?

- Како да не! Ево вам пример Емира Кустурице и Андрићграда, што је подвиг достојан и дивљења и поштовања. Ранијих година, у исто тако неподношљиво тешким економским приликама, начинили су подвиге глумци и редитељи који су се латили продуцентског посла и буквално спасли српски филм - Лјубиша Самарджић, Драган Бјелогрлић, Ивана Михић, Зоран Цвијановић, Срђан Драгојевић, Срдан Голубовић ...

* "Сироте мале хрчке" написали сте пре више од четири деценије, а и данас су актуелни. Постоји ли, ипак, нешто што бисте променили у овом тексту?

- Ништа! Причу о та два бедна црва чија глупост, лењост и бесмислене свађе проузрокују националну катастрофу написао сам у раној младости, за једно поподне, као радио-комедију, и не слутећи да ће после радија ући у све медије - од телевизије, позоришта и филма до "Антологије српске сатире". Шта сада да им додам - ајпед, интернет, фејсбук? Ко зна, можда су се већ и ту угнездили, јер су одавно изван моје контроле - ретко ко тражи ауторску дозволу да их игра, ваљда их сматрају општом имовином.

* Учествујете ли у том процесу преношења речи на платно и деси ли се да вас "слика" разочара?

- Имам педесет снимљених филмова, осамнаест ТВ-серија, четрнаест позоришних драма, да даље не набрајам, и дешава ми се да не препознам ништа од оног што сам написао. Два филма сам се одрекао, а сада једноставно склоним име са шпице.

* А на које своје дело сте најпоноснији?

- На то не могу да одговорим. Не живим у прошлости, не бавим се својом биографијом и делом, остављам публици да бира шта ће више, а шта мање волети.

* Шта вам је инспиративније, а шта теже да напишете - драму, комедију, историјску причу...?

- Никада немам план шта ћу написати и који ће то жанр бити. Пишем по инстинкту, од првог дана, и пуштам да се ликови у причи слободно развијају. Само једно унапред знам - да и најдраматичније приче не могу постојати без хумора

ПИШЕМ КАО ШТО ДИШЕМ

ЈУГОСЛОВЕНСКА кинотека наградила је Михића недавно високим признањем "Златним печатом".

- Можете добити много награда и у земљи и у свету, али две су заиста посебне. Када вас награде колеге из удружења и Кинотека - каже Михић и додаје да не размишља да стави "печат" и на своју каријеру. - Писање није посао, нема ту стажа и пензије. Пишем као што дишем и ходам, иначе нисам жив.