После четврт века Чудо у Шаргану на ужичкој сцени

ПРОШЛО је 25 година од последњег извођења комада "Чудо у Шаргану" Лјубомира Симовића на сцени Народног позоришта у Ужицу. После четврт века одсуства из овдашњег театра, узбуђење пред премијеру заказану за 21. март је велико, а гостујући београдски редитељ Ива Милошевић каже да ће понудити публици "свеже и радикално" читање класичног остварења, а то је било лакше учинити јер је текст великог писца савршено чисто и дубоко огледало нашег духа.

На проби, видимо другачији Шарган. У кафани нема столова, а испред ње трају протести. Јасно је да то нису шездесете године прошлог века, Ива Милошевић је искорачила пола века према садашњости. Или још више, у будућност?

- Комад сам прочитала у духу данашњег времена. Због тога је рад на представи у великој мери радикалан експеримент који траје... Било је потребно јасно раздвојити добро и лоше у духу нашег народа, у овом тренутку - каже Ива Милошевић. - Шта смо увидели? Огрубели смо као људи, постали смо окрутни а да тога нисмо ни свесни, неосетљиви смо у својој свакодневици. Помирљиви према стварности, а онда и склони самосажаљењу. Себи опраштамо сопствену скученост и глупост, а тражимо кривце у другима.

У усковитланом, тамном талогу сачињеном од овдашњих трагедија, постоји и тачка где почиње људскост.

- Дух народа краси и доста тога лепог, Симовић нам је својим комадом и то поклонио. Али ми смо према тој лепоти постали цинични, изгубили смо смисао за њу. У Шаргану, раздвајање добра и зла донеће пред публику неке трагикомичне сцене - додаје редитељка.

"Шарган" је иконичка ствар српског позоришта, носи бројне конотације, а публика зна цитате. Редитељка коју упркос бројним успелим остварењима и даље сврставају у ред младих аутора, каже да страховања пред публиком и аутором нема, иако је реч о "читању класике на нови начин".

- Лјуди очекују понављање већ виђеног. Симовићеве поруке се могу саопштити другачије, представа је спој пишчевог и редитељевог сензибилитета, то може дати узбудљив резултат. Желела сам да откријем како то да људи пристају на несрећу, зашто патњу наметнуту од споља али и изнутра, трпе и од ње стварају сопствени идентитет? То рађа трагикомичне спознаје - истиче Ива Милошевић. - Из те беде излази се ако сте храбри, ако искористите живот који имате, ако за живот имате смисла...

СИМОВИЋ: УЖИЦЕ СА КУЛТУРОМ

- ОБИЧНО не коментаришем своје представе, поготово не унапред. Али, радује ме што ужичко позориште поставља "Чудо у Шаргану", које је већ било на истој сцени пре много година у режији Бошка Димитријевића. Упамтио сам је као веома добру представу - каже Лјубомир Симовић, поводом нове премијере у његовом завичају. - С великим нестрпљењем очекујем и ово "Чудо у Шаргану". Ужичко позориште има изграђен профил и стил. Можда захваљујући свом раду, а и отворености. Зато што гостују на многим фестивалима, освајају и награде, али и зато што у овим тешким временима одржавају свој фестивал под геслом "представе без превода". Ту се окупљају позоришта из целе бивше земље, у којој смо сви говорили на једном језику. Он се сада распао на више језика, а распада се и даље... Ужице одржава везе јаче од политичких и привредних - културне. Поред позоришног фестивала у граду постоје и регионални књижевни сусрети "На пола пута", које организује професорка Ружица Марјановић и Ужичка гимназија. Такође, Галерија САНУ и тамошња Градска галерија, организујући изложбе одржавају културни и уметнички живот, па деца у Ужицу могу да виде оно што ја као дете нисам могао: слике Лјубице Цуце Сокић, Недељка Гвозденовића, Младена Србиновића, Владимира Величковића и многих других. Тако, иако је Ужице гурнуто на границе наше мале и све мање земље, ипак постаје центар у коме се на неочекиван начин укрштају линије из разних праваца и центара некадашње Југославије.

А поводом новог "Чуда у Шаргану" наш велики писац додаје и ово:

- Прижељкујем и очекујем добру представу с младом редитељком. Желео сам да то буде неко из нове генерације с новим читањем, ко ће на основу свог животног и позоришног искусуства да приђе овом тексту написаном пре више од четрдесет година. А и праизведба је била давно, 1975. - на Великој сцени Атељае 212, у режији Мире Траиловић...