Перо Зубац: Непоновљиви крик младости

ДА је држава у којој се родио Перо Зубац у оно време мање држала до својих закона, угледни књижевник већ би ове, истичуће године, обележио импресиван јубилеј - 50 година списатељства.

Прву песму "Туга" написао је у седамнаестој години као гимназијалац у Лиштици, а објавио у сарајевском листу "Наши дани". Али, како је живео у озбиљној држави, у којој је уметнички стаж почињао са пунолетством, морао је да сачека 30. мај 1963. године и свој 18. рођендан. То је и званични почетак бројања његовог књижевног стажа. Зато велики јубилеј Пере Зупца пада у прву половину наредне године.

Објавио је у то пола века 112 књига - од збирки песама љубавних, родољубивих, оних посвећених Титу, до антологијске књиге о Ленки Дунђерски, мистичној музи песника Лазе Костића. Побрао је десетине награда за своју књижевност, а најновија је "Ленкин прстен".

На дело о најтрагичнијој хероини из лозе Дунђерских, Зубац је нарочито поносан. Петнаест година је истраживао њен живот. Само њему је једина преостала Ленкина рођака Теодора пристала да открије непознате детаље из живота рано преминуле девојке којој је посвећена "Санта Мариа делла Салуте".

Али, читаоци, поштоваоци Зупчеве књижевности, имају свог фаворита, своју рачуницу. Она почиње (а врло често и завршава) стиховима:

"У Мостару сам волео неку Светлану

једне јесени,

јао кад бих знао са ким сада спава,

не би му глава, не би му глава..."

Уз ову поему, тинејджери су грцали за изгубљеном љубављу пре пола века, уз глас рецитатора са грамофонских плоча. Чине то и припадници најновије генерације, али уз помоћ интернета.

- Лјубав и чежња једнако озарују и боле у сваком веку, без обзира на напредак технологије - каже песник, који је своје најчувеније стихове као двадесетогодишњак објавио 8. октобра 1965. у загребачком "Телеграму".

* Стихови за које је Милан Комненић рекао да су "непоновљиви крик младости", а новосадски глумац и песник Миодраг Петровић да је иза њих "остала најлепша дуга у српској љубавној поезији", обележиле су цео ваш живот, понекад су вас и оптерећивале...

- "Мостарске кише" су као рефлектор бациле светло на све оно што сам урадио у животу. Стихови које сам написао рано, као недозрели младић, од мене су преко ноћи направиле, могло би се рећи звезду. Јер у оно време је поезија била врло популарна. Матија Бећковић је и тада био највећа звезда, тако да је мени, као старији брат, отварао та велика врата поезије."Кише" су биле моја улазница у чаробни свет песника тадашње Југославије, биле су мој "кишобран" у неким тренуцима, а понекад и оптерећење.

* Да се задржимо на "улазници". Радо помињете своју прву награду која вас је и буквално увела међу људе из ваше читанке, којима сте се до тада издалека дивили...

- Догађај је из 1972. године, понављам га јер мислим да би могао да буде поучан за младе писце нове генерације. Добио сам "Горанов вијенац" 1972. године, тада највећу песничку награду у Југославији, у својој 27. години. У првом реду, у великој сали на Савској цести, испред 3.000 претежно мадих људи који гласају, седела је комплетна елита нашег песништва: од Десанке, Мире, Мике Антића, Данета Зајца, до Мекулија и Ганета Тодоровског, Давича, Добрише Цесарића, Дамјановића, Јуре Каштелана. Када је требало да примим награду, тих 50 или 100 корака које сам морао да пређем од једне сале до друге, били су ми најтежи у животу. Требало је да изађем да погледам та лица, све те моје идоле, да примим "Вијенац" који је, мислио сам, требало неко од њих да добије.

* Одувек се тврди да су књижевници сујетан сој људи. Јесте ли ви тада запазили макар зрнце зависти на лицима својих идола?

- Управо зато и препричавам ове детаље, јер сујете није било. Напротив. После ме је Каштелан загрлио, извео ме из сале онако са "Вијенцем" у рукама, без капута, преко пута у кафану у "Медулић". "Слушајете - рекао ми је - ништа нисте криви. Написали сте нешто а још нисте ни свесни шта. Сви смо срећни, одушевљени, нико од нас није осујећен нити повређен". После његових речи нисам осећао кривицу због награде, а схватио сам да су моји идоли велики људи.

* Упркос признањима, после сте покушавали да се одбраните од "Мостарских киша"...

- Престао сам да се браним у својој тридесетој. Тада сам схватио да ми та поема отвара врата и да ја ту ништа више, а ни мање, не могу да учиним. Сада знам да сам имао више користи него штете од њене популарности. Када је дошао интернет, видео сам како она повуче за собом још неке песме. Уз њу данас неко на сајт постави, рецимо, и потпуно непознату песму "Трпањске елегије", која је настала два месеца после "Киша". Та песма је једнако дугачка и на истом месту објављена је у "Телеграму". Наравно, била је свих ових година засењена "Кишама".

* Популарности "Киша" допринели су многи рецитатори, попут Ралета Дамјановића, који су је надахнуто казивали у ТВ емисијама, у школама, на песничким вечерима.

- Рале је имао три верзије, од којих су две снимљене. Он има један есеј у којем говори како је први пут чуо мене како говорим ту песму у Антићевом атељеу и како су "Кише" промениле и његов живот. Многи велики глумци попут Ивана Бекјарева говорили су ту песму. Шербеджију сам слушао, постојао је и тај снимак у ТВ архивама, затим Горан Султановић, Миша Јанкетић, Бранко Личина... Непоновљива интерпретација за мене је она када ју је Милош Жутић својим чудесним гласом изговорио у Дому омладине у Београду 1969. пред Титом и Кардељом. Постоји и Шотрин филм, у којем Драган Николић "глуми" мене у Мостару.

* Нова генерација читалаца радије у руци држи комп него књигу. Хоће ли књига преживети у тој неравноправној технолошкој трци?

- Верујем да хоће. Лепше је заспати са правом него са електронском књигом у руци. Читаоци се јесу прилагодили новим технологијама, али феномен овог времена је и да много више људи данас пише књиге него што је то рађено раније.

* Шта ви пишете ових дана?

- У овим годинама пишем мање него пре. Сад радим на једној ведрој књизи за децу "Песмарица за Милену". За моју унуку, моју велику радост, која има три и по године и ословљава ме са "дедице".