Горан Марковић: Све док тражимо вођу нисмо зрели

СТАЛНО очекујемо да нам тај план "како да се извучемо" направи неко други, неки лидер, вођа, а док год нам је потребан вођа, значи да нисмо зрели. Шта ће нам неко ко би уместо нас расуђивао о свету у коме трошимо наш једини живот? Зар нисмо способни да кроз њега идемо ношени сопственим осећањима и одлукама које потичу из наших глава? То је, уосталом, и Фројд давно објаснио, ту потребу да нас "отац" упути како да живимо. Јер, наводно, нисмо способни за живот. Глупости! Сви ми можемо сами да креирамо сопствене животе, само нам је потребно мало храбрости. Својевремено, шездесетих година, импресирао ме је чешки филм Евалда Шорма. Звао се "Храброст за свакидашњицу". То је оно што нам треба.

Ово у разговору за "Новости" каже Горан Марковић, редитељ и сценарист чији су филмови обележили српску кинематографију и прославили је у свету, који је познат и као позоришни редитељ и драмски аутор.

* Када бисте правили "инвентар" ове земље, шта бисте рекли - где се данас налазимо, куда би било најмудрије да кренемо?

* Зашто смо ми у "слободном паду" већ деценијама?

- Рат. Изгубљени рат. Проћи ће још много времена док се не појаве генерације које нису оштећене. Или које у ту прљаву ствар нису уплетене. Последице рата и данас трпимо. Нарочито млади људи, који су се родили тих година или после тих догађаја. Чуо сам недавну сурову и, нажалост, сасвим тачну дефиницију нове генерације младих људи: цвеће зла. Употребљен је наслов једне Бодлерове збирке песама, да би се укратко данас налазе људи који тек почињу живот.

* Да ли су код нас, ипак, негде сачуване оне праве, неприкосновене вредности које стално морају да се негују у друштву, као што су морал, етичка начела, искреност, озбиљност?

- Та питања су, пре свега, лична. Тешко је бавити се уметношћу ако сте неморални и непоштени. Политиком је могуће бавити се иако сте скроз наказни, што се види последњих дана. Али нудити људима уметност која не долази из дубине душе, не води ничему. Суд публике и културне јавности је суров и правичан. Не кажем да су уметници цвећке. Али уметничка дела морају бити истинита ако хоће да оставе било какав утисак. Одувек сам сматрао да је у уметности могуће разликовати дело од аутора. У политици је сасвим обратно - политичар мора бити апослутно исправан човек ако хоће да оно што чини има ефекта. Колико је таквих људи око нас у овом тренутку? Нула.

* Рекли сте да сте живели готово све своје филмове, још од "Вариоле вере". Које ће нам све истине о нама показати ваш нови филм "Фалсификатор", чија се премијера очекује на Фесту?

- У самом наслову тог филма има доста од суштине проблема којим се бави. Да ли је оно што смо некада живели истина или фалсификат? Да ли је титоизам био шарена лажа или срећно доба које је наповратно отишло? Мој филм је, срећом, комедија, и овим ће се бавити на весели начин. Комедије зато и служе: да исмеју муку и бол. Такав сам приватно. Најстрашније ствари и догађаје понекад изврћем подсмеху, али на другој страни, оно што је добро настојим да изложим сумњи.

* Радња "Фалсификатора" догађа се 1968, када је, како кажете, некадашња велика Југославија скочила у амбис. Јесу ли људи тада препознали тај сигнал?

* Како ви данас видите човека који нас је некада љуљао у удобној клацкалици између Запада и Истока, о њему сте правили филм?

- Недавно сам за Народно позориште адаптирао и режирао роман "Златно теле" Иљфа и Петрова. Броз је нешто као Остап Бендер, али недуховит. И местимично крволочан. Притом мислим на Голи оток.

- Ту људи варају. После Другог светског рата, када је Броз на Сремском фронту побио београдску интелигенцију, дуго је требало да се на овим просторима поново формира цивилизацијски талог. И таман када је Београд шездесетих и седамдесетих година постао један леп, космополитски, отворени град у који су многи долазили с радошћу, стигао је Милошевић и поново протерао оне који су основа сваког урбаног мишљења. Од тога се тешко опорављамо. Биће потребне неке сасвим нове генерације да на пепелу поново саграде онај изгубљени свет...