Боро Драшковић: Истина је овде сумњиво лице

СРБИЈА је земља у којој се сви разумеју у фудбал и у политику, али право разумевање фудбала је на фудбалском игралишту, а политике у послу који радимо. Ако га на прави начин обликујемо, као и своју свакодневицу, онда нећемо имати празне речи за политику. Односно, кроз то ћемо рећи праве ствари о друштву, политичарима, власти. На крају се увек покаже да је време једина политика, оно има последњу реч.

Ово у разговору за "Новости" каже Боро Драшковић, познати позоришни и филмски редитељ, аутор многобројних књига, члан ПЕН центра, професор Академије уметности у Новом Саду. Респект који као стваралац ужива у јавности добија на тежини и због тога што увек "плива" узводно од сваке власти.

* Као један од битних представника "црног филма", како бисте назвали филм овог времена?

- И тада сам говорио, а увек говорим оно што осећам, да се у "црном филму" није говорило о стварности која га је произвела. Морам признати, међутим, да не знам како ће се назвати кинематографија овог времена, веома је тешко именовати. А "номен ест омен" - у имену је и значење, судбина, тако да мислим да судбину овог времена могу најбоље да препознају уметници, лекари и земљорадници. То су драгоцене професије, јер су непрестано у близини човека и природе.

*Да ли људи овде имају превелика очекивања од политике и политичара, зашто потцењују сопствену снагу да могу да буду коректив и да утичу на збивања?

- Природно је да људи очекују од политике и политичара да компонују живот на најбољи могући начин, јер је њихова одговорност највећа за све што се догађа у једном друштву - политичари су на задатку. Али, и они припадају народу, из народа су, што значи да је одговорност узајамна, и наравно да људи својим понашањем и снагом треба да утичу и помогну да живот у заједници буде онакав какав би требало. То подразумева пре свега не изгубити душу и - радне навике.

* Колико смо ових година загубили управо те основне вредности?

- Свако време је довољно изазовно, не само ово наше, и врло је лако у сваком времену изгубити душу. Патријарх Павле учио нас је да је највећа обавеза човека да душу не изгуби, а један мој пријатељ, сјајан писац, говорио је да је најважније да се радне навике не изгубе. Сигурно је да су ситуације кроз које смо пролазили биле ужасне, живот је био претежак ових година, не само за једну генерацију, није било лако одржавати радне навике, а сачувати душу, јер је у таквим ситуацијама врло тешко не упрљати се и остати честит. Исто може да каже сваки озбиљан човек овде, био уметник или патријарх. Али, ако човек тачно размишља на ивици је опасности да постане сумњиво лице, како је говорио Иво Андрић. Верујем, међутим, да је најтеже време ипак иза нас.

* Како ми то данас живимо?

- По природи сам оптимиста, ожењен сам женом која је пореклом Рускиња, она је мој стални сарадник у послу, и веома оптимистична особа - не дозвољава да ово време процењујемо по некаквим емоцијама које су свакодневне, него по емоцијама које су заборављене. А ми смо читав један кодекс емоција заборавили, и читав један индекс ствари које су нам стварале смисао живота. Верујем да те заборављене емоције морају да се врате, и да ћемо тек уз њих препознати шта нам се то данас дешава. Сећам се кад смо Маја и ја направили филм "Вуковар, једна прича", најмања замерка у то време била је да нисмо сачекали историјску дистанцу да бисмо проценили то што се догодило. Нама се чинило да се историја дешава сада, овог тренутка, и да сви они који касније тумаче историју тумаче оно што се дешава сада, и да је наша одговорност да говоримо о томе. Тај филм је, срећом, обишао свет, награђиван је на свим континентима - у Јерусалиму за мир и толеранцију, у Верони за љубавну причу, у Америци је сврстан међу неколико најбољих антиратних филмова. Због тога мислим да сада треба правити филм како данас живимо, без обзира на будуће тумачење овог времена, управо да бисмо препознали какав је тај наш живот.

- Ово јесте тешко и узбудљиво време, и да би се проговорило потребна је искреност, а не "историјска дистанца". Јер, док правите филм, или пишете текст, препознајете тај тренутак. То значи да је наша дужност да сада говоримо о ономе што живимо, и када бих филмом тумачио садашњи тренутак и нашу судбину, ипак бисмо моја супруга и ја направили причу у којој има наде. Уверен сам да ово за нас није крај света, ни да су четири јахача апокалипсе близу. А историја данас јесте мора из које би сви људи овог света хтели да се пробуде, њена спирала страховито се убрзава свакодневно, и историја личи на помахнитали воз из кога би сваки човек на планети хтео да искочи. Управо због тога важна је уметност, надам се да ће и нова власт код нас схватити колико је битна, јер осим што гради идентитет народа, она напросто доноси оптимизам и животну радост.

* Где бисмо још могли да тражимо наду?

- У даровитом свету кога толико има код нас да, срећом, нисмо дошли до духовне беле куге. Годинама радим са студентима, свака нова генерација, нећу да кажем да је даровитија од претходне, али је свака даровита. И у свим другим професијама има даровитих људи - земљорадници су даровити, лекари су даровити, спортисти су даровити, умало да кажем да су и политичари даровити. Вероватно има и таквих, само су невидљиви од оних који све кваре. Као што је наша земља богата, и без обзира на сушу даје довољно плодова да се прехрани овај народ, тако и наша духовност има јако утемељење - наша баштина је богата, наша култура ће моћи да заштити наш идентитет и да га из генерације у генерацију богати, што би нашу будућност могло да чини сигурном, без обзира на тешкоће којих је, реално, тако много.

*Зашто нам, упркос свим тим даровитим људима, у финалу све испадне некако трагичније него што би требало?

- Делом и због тога што елиминишемо даровите. Ако би се добро размотрила ситуација видело би се да много људи, управо најбољи у својим професијама, или су на позицијама на којима не могу превише да утичу, или не раде, а на њиховим местима су они који можда немају толико права да буду ту. Стручњаци који виде да не могу на прави начин да се остваре у својој професији беже одавде, и то је, по мом мишљењу, најстрашније, најтрагичније, најкатастрофалније за једно друштво. А то је овде одувек било тако, не само сада - у неким годинама које данас хвалимо милиони наших вредних људи постајали су гастарбајтери. Увек се бежало одавде, што значи да они који воде ову земљу никада и не рачунају на даровите, и вероватно препуштају својим рђавим саветницима да их склањају. Две ствари, суштински, заустављају ову земљу - што не раде најбољи и што они који нису најбољи одлучују о судбини свих професија.

НЕМА ПРОВИНЦИЈЕ

* ЈЕСМО ли данас, због свих година које су нам појели разни "скакавци", негде ипак постали духовна провинција?

- Сећам се, као дете, да смо наш градић волели назвати провинцијом. А онда је у Сарајево дошао чувени шаховски велемајстор, фантастични Росолимо, да игра симултанку, и ја сам га, као дете, победио. Чудио сам се томе како да неки дечак, додуше у симултанци, ипак победи некога из тог великог света, и већ тада сам осетио око себе ту лажну свест да смо провинција, а нисмо били провинција ни тада. После сам читао Андрића, и сви моји студенти читају Андрића, који је писао, парафразирам, зашто би наша мисао била гора од исте такве мисли рођене у Риму, Паризу или било где у великом свету. Нема провинције - у једном тренутку и у Нјујорку можете осетити да је око вас провинција. Али, где један човек добро мисли то више није провинција, то је светлост која обасјава онога који слуша. Нема провинције уколико је ми не прогласимо, уколико не чинимо да постанемо провинцијалци и да од онога што је свет правимо провинцију.