Српске приче 20. века

Редакција часописа „Приче“, јединог књижевног гласила посвећеног овом жанру на подручју бивше Југославије, а и шире, покренула је вишеструко занимљив и користан пројекат „Српска прича 20. века“. Наши најистакнутији књижевни знанци са београдског, новосадског, нишког и крагујевачког универзитета издвајају, по својим мерилима, најзначајније приче, које су пропраћене њиховим критичким текстовима. Занимљиво је да су се у овај пројекат, који има подршку Министарства културе, укључиле и две Рускиње, Татјана Шчербина и Света Литвак.

У прве две свеске „Писма“ објављене су, хронолошким редом, приче Симе Матавуља, Борисава Станковића, Исидоре Секулић, Петра Кочића, Данице Марковић, Милице Јанковић, Драгише Васића, Вељка М. Милићевића, Станислава Винавера, Иве Андрића, Милета Јакшића, Вељка Петровића, Сибета Миличића, Лепосаве Мијушковић и Божидара Ковачевића.

Напомињући да је часопис, чији је издавач Књижевно друштво „Свети Сава“ покренуо са Слободаном Стојадиновићем, који је у међувремену преминуо, одговорни уредник, прозаиста Славољуб Марковић, за „Новости“ каже:

- Прича и приповетка су у нашој књижевности увек биле врло важан жанр, тако је и данас, иако је прича запостављена у публикацијама и медијима, јер доминира роман. Прича је и даље важна за сваку нову генерацију писаца. У овом пројекту биће објављени не само класици, већ и писци који нису објављивани из политичких разлога, а и они који су занемарени. Међу њима има и аутора који нису објавили књиге, па су им приче остале по часописима. Предвиђене су још три свеске, после којих би требало да буде објављена и обимна антологија у два тома.

Међу скрајнутим писцима је и Сибе Миличић (1886- 1944), који је збирку „Борови и маслине“ објавио још 1926, из које је Ненад Ивановић издвојио причу „Зидани храм“. Радња је смештена у забачено далматинско острвско село, чијег свештеника дон Антуна заводи млада Маргарита и одводи са собом пошто га је претходно нагнала да украде сав новац прикупљен за изградњу цркве. Писац се, према мишљењу Ивановића, ту показује као одличан познавалац психологије паланке, посебно њених најмрачнијих нагона, дајући одличну слику амбијента изолованости, ксенофобије и верског фанатизма. Миличићу се, иначе, изгубио траг у партизанима (1944), а помиње га Црњански у чувеној песми „Ламент над Београдом“: „Еспанија и наш Хвар Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели, привиђају му се још као утваре, ватре, вар. Мој Сибе полудели, зинуо пеш. Само, то више нисмо ми, у младости и моћи.“

За кратког живота Лепосава Мијушковић (1884-1910), која се према мишљењу Славице Гароње Радованац, може сматрати зачетницом српске модерне, објавила је само четири прозе, које је високо вредновао и Јован Скерлић. Две приче „Утисци из живота“ и „Близу смрти“, аутобиографског су карактера, казујући о њеној необичној емотивној везаности за Лјубицу Ракић, са којом је студирала у Цириху, а потом заједно радила као учитељица. Обиље страсти и еротског набоја, снажних душевних потреса, визија и халуцинација, као и ванредно снажно дочаравање доласка смрти су истински уметнички продори ове ауторке. Због деликатности њене емотивне везе, међутим, сахрањена је дан после смрти уз образложење да је умрла од туберкулозе. Према неким информацијама сви њени рукописи остали су код Лјубице Ракић којој се касније изгубио сваки траг, а за Лепосавин гроб се и данас не зна.

НЕПРАВЕДНЕ СУДБИНЕ

И У следећој, трећој свесци, која се припрема, наћи ће се приче још неколико мање познатих аутора. Међу њима су Нико Бартуловић (1890-1945), Далматинац који је објављивао књиге у СКЗ, а 1945. стрељан као припадник покрета Драже Михаиловића; Чеда Поповић (1866-1912), писац хумористичко-сатиричних проза, који представља претечу Радоја Домановића, како је својевремено приметио Димитрије Вученов; Драгутин Илић Јеја (1887- 1945) који је доживео тешку и неправедну књижевну судбину - потпуни заборав...