Сцена без храбрости

ДА ли је политика наша неминовна судбина, на позоришној сцени као и у животу - дилема је на коју нема јединственог одговора. Тачније, одговор зависи од тога да ли је театар са свим својим „ресурсима“ у стању да постави права питања савременом добу. Фактографија, односно „чињенично стање“, не мора бити гаранција ни за историјску, а камоли уметничку истину. Тако, у нашем убрзаном времену не треба много чекати да би се увидело како је и једно и друго склоно паду и оспоравању...

- Велики сам скептик када је у питању политички ангажман у позоришту. Театар који генерише промену друштвене свести је потпуно немогућ. Нисам сигуран и да је био, иако сам као млад писац имао привид храбрости да се упуштам у ангажовани театар - каже Стеван Копривица, драмски писац, сценариста, професор ФДУ у Београду и Цетињу. - Ако погледамо оно што се код нас виђало као политички театар, сводило се на две теме: преиспитивање ИБ-а и 48. године, односно освешћивање националног синдрома у време комунизма. Док је прво донело поједине релевантне комаде на плану обрачуна с догмом, „свирање националне фрулице“ ослободило је зле духове, а да се притом није десила катарза националних проблема. Напротив.

Копривица објашњава да смо после театра седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, у време Милошевића, имали углавном илустративне комаде који су се бавили малигнитетом власти, али њих нити је било довољно, нити су оставили неки значајнији траг у нашем позоришту:

- После Милошевића опет немамо оно што је право ангажовано позориште, јер скидање информативних блокада, политика која се прелива на улице, невероватни и гротескни типови за скупштинским говорницама потпуно су укинули театарске храбрости - недвосмислен је Копривица. - Све то било је „заумније“ од било ког позоришног чина. Одавно сам одустао од примисли да политички театар може да промени друштвену свест, као што је то радио антички, брехтовски или сартровски театар. Као аутор сам се окренуо формама комедије и мелодраме, а ангажман свео на ону Селимовићеву тезу - шта год радили увек смо у губитку...

Позоришни и филмски редитељ, есејиста, путописац и професор Академије уметности у Новом Саду Боро Драшковић истиче да политика можда никада није толико узурпирала свако подручје људског живота каоданас:

- Политика преображава стварност у трагикомичну представу, политички жанрови у извесној мери усмеравају позориште. Театар је блиски сусрет с временом и свим што означава једно време. Ако жели да буде незаобилазна раскрсница „друштвене кристализације“, политика ће бити у њеној супстанци - њена главна или паралелна тема.

Драшковић верује да је и апатија поглед на свет. И то самоубилачки. Јер, камијевски схваћен човек обликује свет око себе. Нјегово позориште ако није побуњено, апсурдно је:

- Није само некад и сад, у другом стилу и сразмери, Есхилов „Прометеј“ или какав шекспировски историјски комад, Ибзенов „Непријатељ народа“, Стеријини „Родољупци“ или Нушићево „Сумњиво лице“, па и најбезазленија драма - идеолошка загонетка, подобна или неподобна. Позориште мора да открије ту загонетку кроз нови естетски или етички код, да би било живо и сврсисходно. Једини услов је да се сваки став, па и позоришни, искаже чистим позоришним језиком и убедљивим сценским средствима. Наше данашње позориште није у довољној мери ангажовано. А такво нам је неопходно. Јер, театар је битан део стварности, једно од културних жаришта и зато мора непрестано на најбољи и најхрабрији начин да одговара на изазове и позиве свог времена.