Рајко Петров Ного: Срби се множе дељењем

НИ Андрић ни Црњански, у главним стварима, никада нису губили компас и нису очекивали - као ови данашњи - да им сунце изађе на западу... И обојица, баш као и њихови људи из народа - свеједно да ли се зову Радисав Ерак, Јелисије из Чајнича, Богдан Зимоњић, или Вук и сви његови Исаковичи, редом - живе са целокупном својом историјом. Та историја им, као и нама, како кад, и осветљава и замагљује пут, али они херојски носе идентитет, и ми се, срећом, имамо на кога угледати. Сви бисмо се радо од историје одморили, али смо се грдно запетљали, као у оној причи: пустио бих ја њега, али неће он мене!

Овако мисли песник Рајко Петров Ного и за „Новости“ одговара на питање да ли данас, као и Андрићеви људи из народа, у сваком, па и тешком тренутку, живимо са својом целокупном историјом, да ли се наш човек од ње уморио.

У књизи „Запиши и напиши“, за коју је недавно добио награду „Печат времена“, изнео је своја сећања на велике писце, уметнике, интелектуалце, и на њихова дела.

- Настојао сам да сећања преломим у есејистичком огледалу тако да у том узајамном, двоструком огледању, до читаоца допре понешто и наших немира од света и од века - каже Ного.

* Шта нас је одржало у сталним сеобама и деобама, у тешким егзодусима и временима смрти?

- Одржало нас је можда и то што смо у нове пределе камо смо се селили смештали старо памћење. Ваљало би нацртати мапу српске топонимије; имена места најчешће српски звуче и тамо где Срба одавно нема. И више од тога, народни певач - а у десетерцу је похрањено колективно памћење - откуда год да крене, креће са Косова: „Пораниле три српске војводе / Од Косова уз кршно приморје.“ Неко би рекао да је ту географија побркана. А можда и није - можда крећу од далматинског Косова. Певачу је просто важно да јунаци крену из српског почетног простора у коме смо сви рођени.

* Пуно сте речи у вашим „Записима“ посветили пријатељима муслиманима који су својим делом обогатили и српску културу. Мрачне деведесете, нажалост, показују да је људима са наших простора тешко да у истом језику пронађу ону спасоносну снагу оријентисања у потрази за идентитетом?

- Речено је да ми говоримо истим језиком на коме се све дубље не разумемо. Познавао сам најбоље писце муслиманског порекла, са неким пријатељевао и близак био, и сатрепетне текстове о њиховим књигама писао. Сви су ти писци знали да српским језиком зборе и пишу. И кад се нису баш сасвим Србима осећали, имали су српску књижевну националност. За разлику од онога што се иначе о мени мисли, производи и лаже, ономе кога то буде занимало моћи ће у тим мојим сећањима и есејима, црно на бело, да види како те ствари стоје. Што се „мрачних деведесетих“ муслимански свет више окренуо према онима из „ханджар дивизије“ него према овима са којима су били Меша Селимовић и Скендер Куленовић, то сматрам сасвим трагичним за тај свет. Најбољи из тог света знали су то, и онда и данас. Српски језик и српска књижевност били су, а и данас су, наша и њихова отаджбина, можда једина поуздана отаджбина.

* Мислите ли да се српски интелектуалци и даље деле на оне који су за Доситејев концепт - да образујући Србију европском културом, Европу доведемо у Србију, и оне који су за Вуков - да Србију, каква јесте, одведемо у Европу?

- Срби се множе дељењем! Они који су од тога концепте направили, подгревају наше међусобице и инструментализују несрећу наше неинтегрисаности. Таквом једном Филозофу Паланке, и саме планине у динарском ареалу, и у турском ропству, заклањају небо и видик, па се ту, ето, стварала затворена, назадна, патријархална култура, Вукова и вуковска; дочим, у војвођанској равници и под лазурним, раблезијанским небом, све трепти од „К. унд К.“ слободе. А шта ћемо, рецимо, са Ловћеном и Нјегошевим небом и видиком, припитао је М. Ломпар.

Нити би Србију требало водити у Европу, нити овакву Европу доводити у Србију: ми смо ово овде, а они су оно тамо.

* Спадате у интелектуалце који су подржали проглас за политичку неутралност Србије. У чему би била добит земље у таквој позицији?

- Добит би, између осталог, могла бити и та, кад се стекну услови, да се промени преамбула Коштуничиног устава, и да се ту упише да самостално Косово (Косова) нећемо признати до Судњега дана. А ни после њега...

* Чини ли вам се да добар део савремених српских писаца показује удворички однос према власти тиме што не пише о кључним проблемима друштва, свесно одбија да у књиге стави друштвенокритичну ноту?

- Нека писци пишу како год хоће. Када се несрећна Марина Цветајева вратила у совјетску Русију, почели су је разни комесари наговарати да пише ово и оно. Најзад јој се један обратио: Напишите то, Бога ради. Цветајева је тихо узвратила: Ја наредбе од Бога примам непосредно. Разни су извођачи бешчашћа. Али најжалоснија је она сорта која своја писанија подешава за суседство, а онда и за Јевропу, самомрзитељским, страсним самопорицањем. Једном ће се та болест проучавати. А проучаваће се и од кога су наруджбе примали.

* Књижевност или озбиљна друштвена мисао не бива забрањивана као некад, али је скрајнута и, чини се, бескорисна у односу на дела која припадају култури забаве?

- Тривијална књижевност свугде постоји. И нека постоји. Али су само код нас, ови који владају, тривијалну књижевност ставили у центар, а све што је висока култура, гурнули на маргину. Који владају, према себи су изабрали. Неће се последњи смејати они који се подсмејавају вредностима.

* Колико вам смета свеприсутност политике, а колико вас инспирише?

- Док сам био млађи и живео у Сарајеву, свеприсутност политике није се могла поднети без ракије. Без какве анестезије морално осетљиви људи не могу поднети ни диктатуру, ни демократуру. А тек ову травестију, ово жалобно позорје? Од тога сам и емигрирао у сећање и писао ове књиге о апостолима лепоте и бола које сам, срећом, познавао, и који ми се са раздаљине од готово пола века чине као да су/смо живели пре Потопа.

* Слажете ли се са онима који кажу да смо се у дуго сањаној демократији пробудили у свету који затичемо у Селимовићевим романима - свету моћника и силника што се вребају међусобно, окрутни у похлепи, незасити у пороцима, мржњом заслепљени?

- У дуго сањаној демократији пробудили су се они који су је дуго сањали. Ја нисам. „Демократа је човек који не сме да се усами“, писао је један који се у то разуме. И Андрићеви и Селимовићеви јунаци стварани су тако што је ово у оно време претакано. И обрнуто. Питао је Меша Андрића једном како одолева темама из савремености, а Андрић му је лаконски одговорио да је прошлост оно што остаје. У Андрићевим свескама 1942/43. има списак десетине спаљених српских села у источној Босни са именима побијених фамилија, чак и именима оних који су их побили. А одмах испод тих исписа Андрић је уписао Гетеову мисао: Хронику пишу само они којима је стало до садашњице...

Лјудски зверињак, а свет је пун гада, и крштеног и некрштеног, актуализује опаску оног циника који је рекао да што више упознаје људе, све више цени звери.

* Да ли савремена српска поезија, проза, уметност и култура уопште, потврђују речи Новице Петковића и показују свету да „Косово није ма какав, него почетни простор наше културе“?

- Гласна већина оних који данас пишу прозу, па и поезију, на њима омраженом „джиберском“ Вуковом и вуковском језику, јер немају на којем другом, најрадије би да се Косово не помиње, да се из памћења избрише, а са Косовом и народна епска и лирска поезија, Нјегош и Андрић. Да се са том српском вертикалом, најзад и дефинитивно у Хагу заврши, не би ли тако, и на почетку и на крају била само њихова реч. Не бива. Српска књижевност је моћан океан смисла, а њихове речи, изгледа, не умеју да пливају. Да ће се што тако догодити, упозоравао је, и од тога зебао, зналац Новица Петковић.